Umetnost u kotlarnici

Užice. – U sivilu cevi, ventila, gorionika, u mirisu mazuta i bučnom radu postrojenja, živopisno oslikani zidovi sijaju oreolom svetlosti. Igrom boja slažu se na njima prizori Užica i ovdašnje srednjovekovne tvrđave sa slikama Starog mostarskog mosta preko Neretve i zlatiborske seoske kuće. Skučenom radnom prostoru daju živost, dahom umetnosti rad oplemenjuju.

Slike su to iz najneobičnije užičke kotlarnice, u prizemlju stambene višespratnice u naselju Gluvaći u Užicu. Od te uske, sive i dosadne prostorije, namenjene zagrevanju ovog dela naselja, ložač Vitomir Vito Radojević napravio je malu "galeriju", vešto oslikavajući njene zidove. Uz to, naravno, svoj ložački posao redovno obavljajući.

Dok traje grejna sezona, kad su hladni dani, normalan rad ove kotlarnice – a ona je u sastavu užičkog JKP "Toplota" nadležnog za grejanje grada – zahteva celodnevno prisustvo ložača, od ranog jutra do kasne večeri. Valja na vreme pokrenuti postrojenja, zagrejati mazut do 120 stepeni da bi sistem proradio i voda se u njemu zagrejala, pa vrelina krenula kroz radijatore u obližnjim stanovima. I sve to pažljivo čitavog dana nadgledati, sistemom rukovati. Kad mrazevi jače stegnu, onda ima posla i tokom noći.

Naravno, savremeni ložači ne moraju kao nekad lopatama da pune kotlove, sad se to radi "na dugme", ali njihova odgovornost da grejanje bude redovno se podrazumeva.

Najpre je Vitomir, po struci mašinski tehnolog, dugo radio u tehničkoj pripremi "Toplote", omekšavao vodu za kotlove. Pre šest godina je, sticajem okolnosti, prešao u ložače. I tako, godinama radeći sam u ovoj kotlarnici, kasnu jesen i celu zimu je ovde provodio, od jutra do uveče. Podesi on na uređajima šta treba i prati. A nađe se tu i prilično slobodnog vremena, što ovog svestranog i stvaralački nemirnog 44-godišnjaka odmah nagoni da ne dokoniše.

– Uživam u slikanju, umetnost me oslobađa od negativne energije – počinje priču Vito. – Još sam u vreme NATO bombardovanja nemire stišavao slikanjem po osušenom lišću adama i filodendrona. Pošto volim i da planinarim, a akrilne boje, otporne na vodu, uvek nosim u planinarskom rancu, neretko oslikam kakav zanimljiv kamen na koji naiđem, gazdi imanja ga takvog ostavim za uspomenu. Tako sam počeo i u ovoj kotlarnici, u kojoj je sivilo zidova monotonijom prosto umaralo.

Prvu svoju "postavku" na zidovima kotlarnice talentovani ložač je napravio 2002. godine. Naslikao nekakve etno-motive, ćilime i brvnare po svom radnom prostoru. Kad mu je taj prizor kroz koju godinu dosadio, on je špahtlom ogulio slike s betona, pa prešao "jupolom" i na belini oslikao nova dela: konje u pokretu, na ispaši, u snazi. Onda opet slike promenio.

Nastala je sadašnja njegova postavka, ona s početka teksta, s motivima Užica i mostovima. A kad mu i taj prizor dosadi, kaže Vito, zidovi kotlarnice zasijaće drugim sjajem.

U preduzeću "Toplota" isprva su se čudili takvom Radojevićevom preuređivanju radnog prostora. Vremenom, shvatili su da to nije bez smisla, pa mu sada pomažu kupovinom boja. Odnedavno, Vito u kotlarnici posao ložača deli s kolegom Ivanom, rade po smenama, a od umetnosti se ne odustaje.

Sada Radojević ima više vremena za svoje hobije. Ne samo za slikarstvo i planinarenje, već i za pevanje u užičkom horu "Zlatiborska vila" gde je tenor. Pa za umetničku fotografiju, kojoj se sve više posvećuje. Rado i restaurira stare i odbačene uređaje, upravo od jednog šporeta na drva iz 1937. godine pravi neobičnu policu za knjige. Bavio se Vito nekad uspešno i gimnastikom, svira i usnu harmoniku, a preko leta, kad u kotlarnici posla nema, radi moleraj: kreči užičke stanove, oslikava dečje sobe. Umeće je i nasledno, pa stariji Radojevićev sin ima očevog dara – već je tu "žicu" u Srednjoj umetničkoj školi ispoljio.