Otvorena vrata

Filološki fakultet u Beogradu preduzeo je jednu hvale vrednu akciju: ,,Dan otvorenih vrata” ponudio je budućim brucošima priliku da se upoznaju sa faksom, sa profesorima, sa planom i programom i, najvažnije, sa ciljem studiranja. Neki mi ljudi rekoše da bih svoj kolumnistički angažman makar ponekad mogao da usmerim i u afirmativnom smeru, ali će biti zatečeni činjenicom da jedna, eto, takva kolumna ima za temu baš faks – pa još danas, kada se celokupna domaća proizvodnja drvlja i kamenja bazira baš na toj temi (naravno, onda kad se ne bavi dnevnim političarenjem). Neko će još naći i da je neumesno ovo glorifikovanje ,,reklame za obrazovanje”, ali kod nas su nekultura i neobrazovanje mnogo bolje shvatili duh epohe, pa se reklamiraju danonoćno; izreke ,,ćutanje je zlato” i ,,pametniji popušta” shvaćene su donekle previše bukvalno. Evo nekih konkretnih razloga zašto su ovakve akcije potrebne.

Glavna nevolja Fakulteta prevazilazi same njegove probleme – ona leži u očiglednosti tih problema, u činjenici da čoveku ne treba nikakva naročita upućenost da bi na svakom koraku uočio smešne disfunkcije. E, sad, onaj koji ljudima ,,maže oči” – premda se ne ubraja u poštene igrače, makar spada u marljivce – pokazuje stalnu volju da probleme barem zamaskira; Filološki fakultet se, međutim, gnuša jednog ovakvog beščašća i hrabro istrajava u ideji da je sramota kriti svoju prljavštinu – naš faks će već brucošu da otkrije sve svoje falične karte, ali to ne znači da će studenti završne godine biti obespravljeni i lišeni tog zadovoljstva samo zato što to već odavno znaju: čitave (četvrte) godine bili smo svedoci mučnog umiranja jednog mikrofona u Sali heroja, čije je samrtničko krčanje po nekoliko puta prekidalo svako predavanje sintakse, a vrućina u maju činila je da više od dvesta studenata, u nedostatku klima-uređaja u najvećoj (i najvažnijoj) prostoriji faksa, iskreno zavidi tom ubogom mikrofonu, kome će skora smrt omogućiti da se ratosilja ove bedne situacije pre nego mi.

Vidite, ta dva pomenuta detalja mogu se uzeti kao dva problema – elem, maločas rekosmo da još veća muka leži u njihovoj transparentnosti: mikrofon te vrste košta svega stotinak evra, a klima-uređaji zapravo su davno nabavljeni, samo nikoga nije obasjala takva jedna sušta genijalnost da te aparate treba i uključiti. Kad istrajavate u nameri da visina školarine ostane nadrealna, jednostavno ne možete sebi dopustiti da vas studenti ,,upecaju” kako istrajavate i u nameri da ne kupite predmet od sto evra. A šta tek reći o onom profesoru sa katedre za nemački jezik koji nikada nije propuštao priliku da ugodi svojoj naopakoj naravi što mu je nalagala da studente gađa stolicama (!!!): koliko znam, čovek i dalje radi – između ostalog i zato što je u nekoj bitnoj stranci (eto, još uvek je najvažnije biti član partije). Problemi, dakle, ne samo što se ne rešavaju, nego izgleda kao da se njima maše. Otuda ta vrlo ružna slika o visokom obrazovanju.

Otišlo se toliko daleko da niko više i ne govori ništa pozitivno o fakultetima, a oni su još uvek mesta gde se (da, stvarno!) stiče visoko obrazovanje. Tamo i dalje rade neki ljudi koji su izuzetni u svom poslu. Odatle još uvek možeš da izađeš kao stručnjak. Međutim, mi treba da imamo na umu da današnji klinci ne mogu biti sigurni ni u šta – sve je namešteno tako da obeshrabri i one najodvažnije. Budimo otvoreni: u obrazovanje se danas ne veruje. Zato je nedopustivo da se naše društvo vodi logikom ,,ko je pametan, ukapiraće i sam” – ne, ako novoj deci treba crtati da školovanje još uvek vredi, onda crtajmo. Jer, gubimo ih. Oni koji su se tek rodili u vreme kad su razni Ivani Gavrilovići počinili desant na medije danas se interesuju baš za takve face, to su im uzori. Zaboravili smo da se kultura gaji, jer nekultura je korov i niče sama. Nismo shvatili da nije i ne može biti degutantno reklamiranje bilo čega što je dobro i potrebno. U borbi da istaknemo šta to s fakultetima ne valja, nehotice smo pomogli onima koji tvrde da fakultet kao pojam ne valja uopšte i ne vredi ama baš ništa.

Bili smo pametniji, pa smo popustili. Ovde je sad vreme za neku pamet koja je manje milosrdna.