Sami sebe kontrolišu

Stranačka korupcija veoma je opasna zato što se pomoću nje osvajaju državne pozicije: kontrolom korumpirane izvršne, pa i zakonodavne vlasti omogućava se efikasan uticaj na donošenje javnih odluka, razume se – u privatnom interesu. A kad privatni interes potre i uruši javni interes, posledice po funkcionisanje celog društva doslovno su razorne.

Tajkuni su veoma zainteresovani da korumpiraju političke partije, što im polazi za rukom pomoću odgovarajućeg podsticaja na ,,saradnju” „kooperativnih” stranačkih funkcionera. A funkcioneri spremni da prime nelegalne ponude poslužiće tajkunima kao zgodna alatka pomoću koje će uticati na donošenje državnih odluka.

Lider stranke ne mora da zna da neki partijski „uglednik” učestvuje u koruptivnom procesu. Principijelno gledano, međutim, društvo ne sme da zavisi od dobre volje stranačkih vođa da iskorenjuju korupciju u partijama. Zato bi demokratske partije morale da uspostave unutarstranačke kontrolne mehanizme koji bi onemogućili korupcionaške zloupotrebe. Partije uglavnom nemaju takve mehanizme, ali nerealno je očekivati da oni budu propisani zakonom. Svaka partija trebalo bi internim dokumentima da se zaštiti od korupcije i time sebe pozicionira kao organizaciju koju će građani prepoznati kao antikorupcionu.

S jedne strane, problem je i u rđavom zakonu o strankama, koji je omogućavao, još od početka devedesetih, da se partija formira sa samo stotinu potpisa, zbog čega je sada više nego impozantan broj stranaka. S druge strane, kazne za nedozvoljene radnje u finansiranju partija veoma su skromne – do milion dinara. Beznačajno, u poređenju sa onim što stranka može da dobije od „donatora”. Kad bi bio donet dobar zakon o finansiranju stranaka partije bi zasigurno vodile računa da ne potpadnu pod odredbe takvog zakona. Tada bi mnoge među njima požurile da formiraju posebna tela za kontrolu stranačkih finansija.

Trebalo bi izmeniti i način državne kontrole. Jer važećim zakonom o finansiranju partija iz 2003. godine, za kontrolu prikupljanja i trošenja sredstava zadužena je Republička izborna komisija, koju formiraju stranke. Znači, oni koje su predložile partije treba da kontrolišu način prikupljanja sredstava tih partija. Drugo telo koje kontroliše finansijsko poslovanje stranaka, Odbor za finansije parlamenta, takođe, direktno kontrolišu stranke.

Da bi ovakva ,,samokontrola” prestala, zakonom bi trebalo propisati da finansiranje partija kontroliše nezavisni revizor ili revizorska kuća koja bi podnosila izveštaj javnosti.

Zakonom bi trebalo urediti i to koliko najviše novca partija može da potroši za kampanju. U Poljskoj, zemlji nekoliko puta većoj od Srbije, gornja granica je tri miliona evra. Takođe, zakonske sankcije u ovoj oblasti trebalo bi da budu krivične, a ne prekršajne.

Naše revizorsko telo ima isuviše slaba ovlašćenja i neodgovarajući status za iole uspešnu borbu protiv korupcije. Za razliku, recimo, od Norveške u kojoj je revizorska institucija potpuno nezavisna i dobro budžetski obezbeđena. Norveška spada u zemlje s najmanjom korupcijom, ali je u zatiranju tog zla i uspešna zato što borbi protiv korupcije pridaje izuzetan značaj. O tome uverljivo svedoči podatak da revizorska institucija ima isti broj zaposlenih (420) kao norveški parlament. Ako, dakle, revizorska institucija ima takav značaj, a u njoj rade stručne i nezavisne ličnosti, dokazanog moralnog delovanja i ponašanja, uz zakonom propisane stroge sankcije, onda zaista postoje dobri uslovi za suzbijanje korupcije.

O značaju oštrih kazni za iskorenjivanje neželjenog ponašanja dovoljno govori primer iz jedne druge oblasti: uspeh Britanaca u suzbijanju nereda na fudbalskim utakmicama – ne podizanjem zaštitnih ograda na stadionima već dugogodišnjim zatvorskim kaznama za izgrednike.

U Srbiji je nedavno formirano još jedno nezavisno državno telo – Agencija za borbu protiv korupcije – koje će početi da primenjuje zakon od 1. januara 2010. godine. Agencija će se baviti utvrđivanjem sukoba privatnog i javnog interesa, zatim popisom imovine svih funkcionera, i lokalnih i republičkih, ukupno njih oko 13.000, kao i poklonima. Zakon daje pravo agenciji i da prati, kontroliše i izveštava o finansiranju političkih partija. U agenciji će biti formirano odeljenje za završne račune partija koje će pratiti finansiranje stranaka i izveštavati javnost o tome.

U borbi protiv korupcije naglasak, dakle, treba staviti na zakone i nezavisna tela, a ne na dobru volju političara. Politička volja parlamenta i vlade neophodna je za donošenje antikorupcijskih zakona i formiranje nezavisnih tela, ali posle toga te institucije treba da se u skladu sa zakonom bave svojim poslom. Kontrola treba da bude tako moćna da moguće partijske uzurpatore javnog interesa zaustavi oštrim krivičnim kaznama.

Predsednik Odbora agencije za borbu protiv korupcije