Сами себе контролишу

Страначка корупција веома је опасна зато што се помоћу ње освајају државне позиције: контролом корумпиране извршне, па и законодавне власти омогућава се ефикасан утицај на доношење јавних одлука, разуме се – у приватном интересу. А кад приватни интерес потре и уруши јавни интерес, последице по функционисање целог друштва дословно су разорне.

Тајкуни су веома заинтересовани да корумпирају политичке партије, што им полази за руком помоћу одговарајућег подстицаја на ,,сарадњу” „кооперативних” страначких функционера. А функционери спремни да приме нелегалне понуде послужиће тајкунима као згодна алатка помоћу које ће утицати на доношење државних одлука.

Лидер странке не мора да зна да неки партијски „угледник” учествује у коруптивном процесу. Принципијелно гледано, међутим, друштво не сме да зависи од добре воље страначких вођа да искорењују корупцију у партијама. Зато би демократске партије морале да успоставе унутарстраначке контролне механизме који би онемогућили корупционашке злоупотребе. Партије углавном немају такве механизме, али нереално је очекивати да они буду прописани законом. Свака партија требало би интерним документима да се заштити од корупције и тиме себе позиционира као организацију коју ће грађани препознати као антикорупциону.

С једне стране, проблем је и у рђавом закону о странкама, који је омогућавао, још од почетка деведесетих, да се партија формира са само стотину потписа, због чега је сада више него импозантан број странака. С друге стране, казне за недозвољене радње у финансирању партија веома су скромне – до милион динара. Безначајно, у поређењу са оним што странка може да добије од „донатора”. Кад би био донет добар закон о финансирању странака партије би засигурно водиле рачуна да не потпадну под одредбе таквог закона. Тада би многе међу њима пожуриле да формирају посебна тела за контролу страначких финансија.

Требало би изменити и начин државне контроле. Јер важећим законом о финансирању партија из 2003. године, за контролу прикупљања и трошења средстава задужена је Републичка изборна комисија, коју формирају странке. Значи, они које су предложиле партије треба да контролишу начин прикупљања средстава тих партија. Друго тело које контролише финансијско пословање странака, Одбор за финансије парламента, такође, директно контролишу странке.

Да би оваква ,,самоконтрола” престала, законом би требало прописати да финансирање партија контролише независни ревизор или ревизорска кућа која би подносила извештај јавности.

Законом би требало уредити и то колико највише новца партија може да потроши за кампању. У Пољској, земљи неколико пута већој од Србије, горња граница је три милиона евра. Такође, законске санкције у овој области требало би да буду кривичне, а не прекршајне.

Наше ревизорско тело има исувише слаба овлашћења и неодговарајући статус за иоле успешну борбу против корупције. За разлику, рецимо, од Норвешке у којој је ревизорска институција потпуно независна и добро буџетски обезбеђена. Норвешка спада у земље с најмањом корупцијом, али је у затирању тог зла и успешна зато што борби против корупције придаје изузетан значај. О томе уверљиво сведочи податак да ревизорска институција има исти број запослених (420) као норвешки парламент. Ако, дакле, ревизорска институција има такав значај, а у њој раде стручне и независне личности, доказаног моралног деловања и понашања, уз законом прописане строге санкције, онда заиста постоје добри услови за сузбијање корупције.

О значају оштрих казни за искорењивање нежељеног понашања довољно говори пример из једне друге области: успех Британаца у сузбијању нереда на фудбалским утакмицама – не подизањем заштитних ограда на стадионима већ дугогодишњим затворским казнама за изгреднике.

У Србији је недавно формирано још једно независно државно тело – Агенција за борбу против корупције – које ће почети да примењује закон од 1. јануара 2010. године. Агенција ће се бавити утврђивањем сукоба приватног и јавног интереса, затим пописом имовине свих функционера, и локалних и републичких, укупно њих око 13.000, као и поклонима. Закон даје право агенцији и да прати, контролише и извештава о финансирању политичких партија. У агенцији ће бити формирано одељење за завршне рачуне партија које ће пратити финансирање странака и извештавати јавност о томе.

У борби против корупције нагласак, дакле, треба ставити на законе и независна тела, а не на добру вољу политичара. Политичка воља парламента и владе неопходна је за доношење антикорупцијских закона и формирање независних тела, али после тога те институције треба да се у складу са законом баве својим послом. Контрола треба да буде тако моћна да могуће партијске узурпаторе јавног интереса заустави оштрим кривичним казнама.

Председник Одбора агенције за борбу против корупције