Kriza prečica do beznađa

Oko 300 radnika „Zastave elektro” potražuje šest plata, oko 18 miliona dinara na ime neisplaćenih zarada u periodu od 1997. do 2001. Zašto su tek sada, u leto 2009, odlučili da radikalizuju svoj protest? Zašto to nisu uradili 1997, 1998, 1999. godine?

Da li je ekonomska kriza, pad industrijske proizvodnje u prvom kvartalu za 18 odsto i nemogućnost ljudi da imaju dodatnu zaradu, od koje živi skoro polovina zaposlenih, očaj pretvorila u beznađe u kome čovek gubi osnovni instinkt samoodržanja i samoubilačkom namerom više želi da kazni krivca ili „krivca” za sopstvenu bedu a ne da stvarno pomogne sebi i porodici.

Kriza je isuviše bezoblična i bezlična da bi je nezadovoljni radnici proglasili za glavnog krivca. On mora da ima prepoznatljivo lice i zato ga i pronalaze u bivšem direktoru, čoveku koji je kupio-privatizovao preduzeće, direktoru Agencije za privatizaciju, ministru za ekonomiju, za rad, premijeru...

Za radnika bez posla i plate svaka privatizacija je loša, čak i ako njegovo preduzeće i pre toga nije radilo. Ali, sva ta preduzeća i kada su proizvodila smo gubitke imala su „slavnu prošlost”. Niko od nezadovoljnika neće da vidi da je „slavu” kragujevačke „Zastave” plaćao svaki zaposleni u onoj Brozovoj Jugoslaviji, da je ona samo tako mogla da bude „slavna”. Ova činjenica neće sprečiti bilo kog radnika „Zastave” da govori o slavi i slavnim danima kragujevačke industrije automobila.

Nema sumnje da su neke privatizacije nakaradne, da su firme kupovane ne zbog toga da bi radile nego da bi se pre svega jeftino došlo do zemljišta. Međutim, prema poslednjim podacima vlade, 19 odsto privatizacija u Srbiji je neuspešno. To znači da je uspešno 81 odsto.

Ljudima koji nemaju novca da kupe hleb i mleko za svoje dete taj podatak ništa ne znači. I zato smo poslednjih nekoliko meseci bili svedoci odsecanja sopstvenog prsta u Novom Pazaru i masovnog, višednevnog štrajka glađu u Kragujevcu, koji umalo nije imao kobne posledice. Pa bunta radnika u istom gradu, koji prete da će skočiti s krova fabrike ili njihovih lapovskih kolega po očaju, koji su kao uzglavlje, umesto jastuka, stavili železničke šine na magistralnoj pruzi. Ili slučaj prevarenih kuršumlijskih radnika iz drvne i tekstilne industrije, koji danima blokiraju opštinsku zgradu...

Samo je na prvi pogled paradoks da očajni radnici traže pomoć od onih koje smatraju krivcima: političara, ministara, direktora... A od koga će ako neće od njih? Od sebe samih? To i ne mogu i neće. Političari im, ma koliko o njima govorili da su korumpirani i debelih obraza, izgledaju kao ljudi koji imaju moć da na jednom mestu uzmu pare da bi ih dali na drugom mestu. Ta moć jeste jedan od uzroka propasti firmi, ali ponekad jeste i jedina slamka koja održava u životu očajnika.

Beznađe ne može da spreči demonstrante da vide ovu činjenicu kao što sasvim dobro znaju da su za samo 37 sati blokade magistralne pruge Železnice Srbije ili tačnije neki drugi radnici izgubili 17 miliona dinara. Radikalan protest je jedini način da se skrene pažnja na sebe, uverenje je očajnih i gnevnih.

Radikalni štrajkovi pokazuju i da neke institucije društva ne rade uvek dobro: agencije za privatizaciju, policija, tužilaštva, sudovi. Da su imali zaštitu u njima radnici ne bi sebi odsecali prst ili pretili da će skočiti sa krova fabrike.

Psiholozi i sociolozi potvrđuju da su ovi ljudi na ivici (samo)uništenja, da jedini spas vide u radikalnim rešenjima, koja su i najštetnija. Zato je teško govoriti o racionalnoj strani ovih štrajkova, mada je činjenica da oni najuporniji, koji su spremni na sve, mogu da računaju da će ih neko odgovoran uslišiti.

Da bi se stvari koliko-toliko stabilizovale, trebalo bi poslušati Rasima Ljajića i pod hitno krenuti od fabrike do fabrike. Zakucati na vrata novih gazda i proveriti da li poštuju svoje obaveze, ili su već rasprodali imovinu i zadužili preduzeća ogromnim kreditima koje niko ne može da vrati. I na vreme otkriti novu socijalnu bombu i deaktivirati je.

T. N.

-----------------------------------------------------------

Ukratko

Pola Srbije bi štrajkovalo, ali nema posao.

Brzi voz iz Niša preko Lapova i štrajka stiže na prvi kolosek.

Delta siti gladnima ne veruju.

Štrajkovi su, za razliku od naprednjaka, dosta radikalizovani.

Izelice su dovele do štrajkova glađu.

Otkad političari štrajkuju pameću pa nikom ništa.

D. Minić Karlo