Криза пречица до безнађа

Око 300 радника „Заставе електро” потражује шест плата, око 18 милиона динара на име неисплаћених зарада у периоду од 1997. до 2001. Зашто су тек сада, у лето 2009, одлучили да радикализују свој протест? Зашто то нису урадили 1997, 1998, 1999. године?

Да ли је економска криза, пад индустријске производње у првом кварталу за 18 одсто и немогућност људи да имају додатну зараду, од које живи скоро половина запослених, очај претворила у безнађе у коме човек губи основни инстинкт самоодржања и самоубилачком намером више жели да казни кривца или „кривца” за сопствену беду а не да стварно помогне себи и породици.

Криза је исувише безоблична и безлична да би је незадовољни радници прогласили за главног кривца. Он мора да има препознатљиво лице и зато га и проналазе у бившем директору, човеку који је купио-приватизовао предузеће, директору Агенције за приватизацију, министру за економију, за рад, премијеру...

За радника без посла и плате свака приватизација је лоша, чак и ако његово предузеће и пре тога није радило. Али, сва та предузећа и када су производила смо губитке имала су „славну прошлост”. Нико од незадовољника неће да види да је „славу” крагујевачке „Заставе” плаћао сваки запослени у оној Брозовој Југославији, да је она само тако могла да буде „славна”. Ова чињеница неће спречити било ког радника „Заставе” да говори о слави и славним данима крагујевачке индустрије аутомобила.

Нема сумње да су неке приватизације накарадне, да су фирме куповане не због тога да би радиле него да би се пре свега јефтино дошло до земљишта. Међутим, према последњим подацима владе, 19 одсто приватизација у Србији је неуспешно. То значи да је успешно 81 одсто.

Људима који немају новца да купе хлеб и млеко за своје дете тај податак ништа не значи. И зато смо последњих неколико месеци били сведоци одсецања сопственог прста у Новом Пазару и масовног, вишедневног штрајка глађу у Крагујевцу, који умало није имао кобне последице. Па бунта радника у истом граду, који прете да ће скочити с крова фабрике или њихових лаповских колега по очају, који су као узглавље, уместо јастука, ставили железничке шине на магистралној прузи. Или случај преварених куршумлијских радника из дрвне и текстилне индустрије, који данима блокирају општинску зграду...

Само је на први поглед парадокс да очајни радници траже помоћ од оних које сматрају кривцима: политичара, министара, директора... А од кога ће ако неће од њих? Од себе самих? То и не могу и неће. Политичари им, ма колико о њима говорили да су корумпирани и дебелих образа, изгледају као људи који имају моћ да на једном месту узму паре да би их дали на другом месту. Та моћ јесте један од узрока пропасти фирми, али понекад јесте и једина сламка која одржава у животу очајника.

Безнађе не може да спречи демонстранте да виде ову чињеницу као што сасвим добро знају да су за само 37 сати блокаде магистралне пруге Железнице Србије или тачније неки други радници изгубили 17 милиона динара. Радикалан протест је једини начин да се скрене пажња на себе, уверење је очајних и гневних.

Радикални штрајкови показују и да неке институције друштва не раде увек добро: агенције за приватизацију, полиција, тужилаштва, судови. Да су имали заштиту у њима радници не би себи одсецали прст или претили да ће скочити са крова фабрике.

Психолози и социолози потврђују да су ови људи на ивици (само)уништења, да једини спас виде у радикалним решењима, која су и најштетнија. Зато је тешко говорити о рационалној страни ових штрајкова, мада је чињеница да они најупорнији, који су спремни на све, могу да рачунају да ће их неко одговоран услишити.

Да би се ствари колико-толико стабилизовале, требало би послушати Расима Љајића и под хитно кренути од фабрике до фабрике. Закуцати на врата нових газда и проверити да ли поштују своје обавезе, или су већ распродали имовину и задужили предузећа огромним кредитима које нико не може да врати. И на време открити нову социјалну бомбу и деактивирати је.

Т. Н.

-----------------------------------------------------------

Укратко

Пола Србије би штрајковало, али нема посао.

Брзи воз из Ниша преко Лапова и штрајка стиже на први колосек.

Делта сити гладнима не верују.

Штрајкови су, за разлику од напредњака, доста радикализовани.

Изелице су довеле до штрајкова глађу.

Откад политичари штрајкују памећу па ником ништа.

Д. Минић Карло