BRANKA PRPA

Egzemplarna formula evropske demokratije, oličena u mehanizmu kontrole moći koja raste ili opada, u zavisnosti od pobede ili poraza na izborima, u Srbiji se može pratiti tek od trenutka kada se stvaraju zakonske pretpostavke za predstavnički sistem vlasti. To se dogodilo pre gotovo 140 godina, tačnije, juna–jula 1869. godine kada je na Velikoj Narodnoj skupštini u Kragujevcu usvojen Ustav Kneževine Srbije, poznat kao Namesnički ustav. Ovim ustavom se prvi put priznaju politička prava, kao što su biračko pravo i sloboda štampe, a Narodna skupština postaje zakonodavni organ. Naravno, te prve laste nisu donele proleće demokratiji u Srbiji ali su, svakako, uvele jedan politički ideal koji je postao neizbežan pratilac bilo kakvog mišljenja države i društva.

Pošto su istoričari uglavnom baštinici problematike, može se tako i početi izbor izbora. Godina 1905. Zašto? Posle Majskog prevrata, smene dinastije, vojske kao političkog činioca, dolazak  Radikalne stranke na vlast sa svojim harizmatičnim vođom – Nikolom Pašićem. U jednom političkom događaju kao da se zgusnula buduća istorija: on je doveo do gotovo kontinuirane vlasti, sve do smrti 1926. godine, čoveka koji je bitno obeležio politički prostor Srbije. Ne samo zato što je parlamentarni sistem suprotstavio vlasti monarha, već i zato što je ključno uticao na stvaranje jugoslovenske države. Nikola Pašić je, dakle, bio političar koji je najčešće pobeđivao na izborima u Srbiji i Kraljevini SHS.

Pošto je XX vek u Srbiji počeo sa prevratom, moglo se očekivati da će tako i da se nastavi u jednom, inače veoma turbulentnom evropskom okruženju. Ne zato što su bitni, nego zato što su karakteristični za novu političku logiku, mogu se izdvojiti izbori za Narodnu skupštinu FNRJ 1950. godine. Na izbore je izašlo 92 odsto birača, a više od 93 odsto se izjasnilo za kandidate Narodnog fronta. Mandat za obrazovanje vlade dobio je Josip Broz. Više nego sumnjivi procenti, kada je demokratija u pitanju, našli su se zajedno sa metodologijom izbora u mnogim vicevima kojih se i danas sećam. U okviru tog vremenskog konteksta, treba napomenuti da se prvi put upotrebljavaju glasački listići, a ne kuglice, na izborima  za Savezno i republička veća 1953. godine.

U hodu po izbornim mukama, stigli smo i do kraja XX veka. Prvi višestranački izbori u Srbiji decembra 1990, ali i kao metafora uvedenog demokratskog sistema i lex specialis, februara 1997. godine, kojim je zvanično priznata pobeda opozicije u svim velikim gradovima Srbije nakon ozbiljnih optužbi za izbornu krađu. Vladavina Slobodana Miloševića, zajedno sa stalnom problematizacijom izbornih rezultata, okončana je izborima oktobra 2000. i 2001 godine.

Za XXI vek iscrpljuje se kompetencija istoričara i postavlja, naravno, pitanje odgovornosti savremenika. Lekcije smo naučili, repeticije nam ne trebaju i valjda smo konačno spremni da shvatimo da je samo suvereni narod izvor bilo koje vlasti.