БРАНКА ПРПА

Егземпларна формула европске демократије, оличена у механизму контроле моћи која расте или опада, у зависности од победе или пораза на изборима, у Србији се може пратити тек од тренутка када се стварају законске претпоставке за представнички систем власти. То се догодило пре готово 140 година, тачније, јуна–јула 1869. године када је на Великој Народној скупштини у Крагујевцу усвојен Устав Кнежевине Србије, познат као Намеснички устав. Овим уставом се први пут признају политичка права, као што су бирачко право и слобода штампе, а Народна скупштина постаје законодавни орган. Наравно, те прве ласте нису донеле пролеће демократији у Србији али су, свакако, увеле један политички идеал који је постао неизбежан пратилац било каквог мишљења државе и друштва.

Пошто су историчари углавном баштиници проблематике, може се тако и почети избор избора. Година 1905. Зашто? После Мајског преврата, смене династије, војске као политичког чиниоца, долазак  Радикалне странке на власт са својим харизматичним вођом – Николом Пашићем. У једном политичком догађају као да се згуснула будућа историја: он је довео до готово континуиране власти, све до смрти 1926. године, човека који је битно обележио политички простор Србије. Не само зато што је парламентарни систем супротставио власти монарха, већ и зато што је кључно утицао на стварање југословенске државе. Никола Пашић је, дакле, био политичар који је најчешће побеђивао на изборима у Србији и Краљевини СХС.

Пошто је XX век у Србији почео са превратом, могло се очекивати да ће тако и да се настави у једном, иначе веома турбулентном европском окружењу. Не зато што су битни, него зато што су карактеристични за нову политичку логику, могу се издвојити избори за Народну скупштину ФНРЈ 1950. године. На изборе је изашло 92 одсто бирача, а више од 93 одсто се изјаснило за кандидате Народног фронта. Мандат за образовање владе добио је Јосип Броз. Више него сумњиви проценти, када је демократија у питању, нашли су се заједно са методологијом избора у многим вицевима којих се и данас сећам. У оквиру тог временског контекста, треба напоменути да се први пут употребљавају гласачки листићи, а не куглице, на изборима  за Савезно и републичка већа 1953. године.

У ходу по изборним мукама, стигли смо и до краја XX века. Први вишестраначки избори у Србији децембра 1990, али и као метафора уведеног демократског система и lex specialis, фебруара 1997. године, којим је званично призната победа опозиције у свим великим градовима Србије након озбиљних оптужби за изборну крађу. Владавина Слободана Милошевића, заједно са сталном проблематизацијом изборних резултата, окончана је изборима октобра 2000. и 2001 године.

За XXI век исцрпљује се компетенција историчара и поставља, наравно, питање одговорности савременика. Лекције смо научили, репетиције нам не требају и ваљда смо коначно спремни да схватимо да је само суверени народ извор било које власти.