Crkva i država na istom kreativnom poslu

Pitanje odnosa nauke i religije je danas vrlo važno i značajno iz brojnih razloga. Naš stav je da ne samo da je kreativni odnos moguć, uprkos prividu da su nauka i religija na potpuno različitim i nedodirljivim stranama, nego moguć i čak vrlo potreban.

Moguć je jer su promene i razvoj intelektualne misli na obe strane neizbežne, ne samo u nauci, nego i u religiji, u tom razvoju možemo očekivati i približavanje, pa i prožimanje, što bi u nekoj budućnosti vodilo koherenciji i harmonizaciji intelekta, koji je odgovoran što taj odnos još nije u dovoljnoj meri kreativan i integralan, a to je problem milenijumski star. Dakle, kompleksan je i nije jednostavan ni lako razumljiv. Zavisi od mnogih činilaca. Pre svega između nauke i religije stoje politika i biznis, koje ih povezuju, ali istovremeno i razdvajaju, konfrontiraju i suprotstavljaju.

Drugo, antropogeni činioci bitno opredeljuju ljude i prema nauci i prema religiji, i prema politici i biznisu i svim ostalim stvarima koje su povezane i utiču na relaciju nauke i religije. Specifičnost ovog pitanja leži u inverznom antropogenom odnosu nauke i religije.

U toku višemilenijumske evolucije, koja je i preduga i prekratka, čovek i nije mnogo napredovao, u antropogenom i kulturnom pogledu i to se meri rezultatima i činjenjima, ali ne samo po rezultatima nauke, koji se progresivno šire i ubrzavaju, nego i prema njenim primenama, koje su bile bar isto toliko korisne, za dobrobit čovečanstva, koliko i štetne  protiv planete i samog čovečanstva. Ljudski intelekt se rađa i nasleđuje, ali se tokom života obrazuje, formira, menja, evoluira, i to je proces u kome učestvuju svetovne i religiozne zajednice, svaka na svoj način, od države do države različito, od naroda do naroda, od vere i crkve do religije i etnokonfesionalne zajednice. Tu, nažalost, ima mnogo više razlika i divergencije, koje i nisu toliko stvar prirode koja sama oblikuje diverzitete i kompleksnost, koliko uslovljeno ljudskom nerazboritosti, nerazumevanjem, neznanjem, predubeđenjima, tvrdokornosti i brojnim psihosocijalnim karakteristikama, koje opredeljuju ljudske živote i sudbine. Problemi leže ne samo u raznolikosti i odbojnosti među religijama i crkvama, nego i u krilima iste crkve, čak i u onim manje rigidnim, ili koje uopšte nisu rigidne. Tu su dogmatizmi i tradicionalizmi čvrsti i teško se uklanjaju.

Da bi proces razumevanja, približavanja i konvergencije među ljudskim zajednicama započeo i trajno se odvijao sve do vremena veće ljubavi i harmonizacije čovečanstva, svetovne i verske zajednice se moraju pobrinuti za efikasniji i kvalitetniji način obrazovanja i vaspitanja (ne samo poput Bolonjske deklaracije, koja baš i nije pravi, ili najbolji način, iako omogućava komunikacije i mešanje etnodiverziteta, ali držeći se kruto standarda skrojenog po meri EU, ili jednog njenog dela). Posebno je važan kvalitetniji i pristupačniji oblik obrazovanja i vaspitanja, u kojima će nauka i religija biti u kreativnom odnosu, tj. omogućiti prožimanje, približavanje i harmonizaciju zajedničkog segmenta znanja i iskustva koje će ih trajno povezivati i dalje unapređivati, umesto što ih je u prošlosti razdvajala i unazađivala. Ako to država i crkva ne pružaju na zadovoljavajući način, društva traže i nalaze odgovore na drugoj strani, u privatnom sektoru obrazovanja, kao i u sektama, koji i nisu pod kontrolom društva, a da li oni doprinose napretku čovečanstva? Uglavnom ne, sudeći po kasnijim otkrićima da su pozadine komercijalnost i ljudska gramzivost, gde se zloupotrebljavaju naivnost i neznanje pojedinaca, poluintelektualaca, pa i samih intelektualaca To nije samo ekumenski problem međusobnog odnosa među krilima iste religije, katolicizma i ortodoksizma, unutar hrišćanstva, kao i brojnih krila unutar muslimanske religije, nego planetarni problem svih osnovnih i ostalih religija i država u kojima opstaju i deluju među ljudima i na relaciji crkva i država. Ako se države na planeti moraju dogovarati o problemima ekologije i ekonomije, o zaštiti planete od ljudi, kao i ljudi od drugih ljudi i od zloćudi prirode, moraju se dogovarati i o čuvanju i održavanju kulturnih spomenika i tradicionalnih i religioznih vrednosti, o verskoj toleranciji i razumevanju svih postojećih vera, koje obezbeđuje harmonizaciju odnosa među ljudima i narodima.

Ali to se ne postiže nasilnim nametanjem ideologije globalizma, nikakvim šok ekonomskim terapijama, u sadejstvu sa policijsko-vojnim represijama i resocijalizacijama, nikakvim revolucijama, nego prirodnim evolucijama, u kojima je akter homo intelectus, slobodno biće, svestrano i integralno obrazovan i vaspitan za suživot u polimorfnim etnokonfesionalnim zajednicama. Taj zadatak obrazovanja čoveka sadašnjosti i budućnosti mogu rešiti samo država i crkva zajedničkim naporima, samo kreativnim odnosom nauke i religije. Materijalni uslovi za to postoje, naučni i tehnološki, nisu povoljni ekonomski i socijalni, ali nisu nemogući i nedostižni. Duhovni uslovi su najmanje povoljni, zbog prošlosti i nasleđenih problema i sadašnjih koje realnost donosi. Da li je moguće sve to preusmeriti u konstruktivnom pravcu, kako to budisti kroz metafizičke procese i vežbe na sebi primenjuju, ili je to samo utopija? Mislimo da nije, ali je nužna veća i prava angažovanost intelektualaca u tranziciji, vođenih interesima svog naroda i čovečanstva, a ne samo svojih klanova i stranaka, kako je to objektivna stvarnost.

Prof. dr Miroljub Kojović

---------------------------------------------------------------

Šta bi na to rekao Galilej?

U praksi danas religija koegzistira s naukom, mada je konflikt permanentan. Nije on takav kakav je bio onda između Galileja i inkvizicije. Niti se religiozne institucije upliću u rasprave o stvarima koje se tiču naučnih istina. Konflikti su pomereni na socijalni aspekt nauke gde religija polaže pravo na deo autoriteta

Kad je reč o kreativnosti, obično se misli na čovekovu aktivnost u okviru umetnosti, nauke i drugih oblika teorijske i praktične ljudske delatnosti. Nasuprot ovima, religija i religiozna praksa se odlikuju težnjom da se ono prastaro, što je suština istinske religije, obnovi i iznese u što autentičnijem i konzervativnijem obliku. Zato reći da religija može da bude kreativna može da deluje kao kontradikcija. Neosporno je naime da mesta za kreativnost u religiji ima. Na primer, mnogi religiozni „podvižnici” su često iznalazili sasvim posebne načine kako bi ili pronašli put ka pravoj i istinskoj veri ili pokazali i ostvarili snagu svoje vere. S druge strane, među najkreativnijim ostvarenjima ljudskog uma su dela mnogih crkvenih otaca i moderna filozofija počiva velikim delom na rezultatima proizašlim iz njihovih teoloških premišljanja. Moderne religiozne institucije se u bitnom razlikuju od onih ranih i religiozna praksa se neumitno s vremenom menja. Svakako, da li su religija i nauka, kad koegzistiraju, u kreativnom odnosu ili nisu, svojevrstan je problem. Nije to samo zato što odgovor zahteva ispitivanja odnosa ova dva gigantska kompleksa znanja i koncepta već i zato što zahteva da se pri tome oslobodimo naših težnji prema jednom od ta dva, oslobodimo naklonosti prema jednom i da se otrgnemo, koliko je to moguće, od uticaja naučenog. U kakvoj su vezi danas ove dve institucije, interesantno je pitanje koje se ne tiče religioznosti u načelu i naučnog pogleda na svet uopšte. To je delom i zato što i jedan i drugi svet ideja počivaju na osnovama koje se ili eksplicitno ne definišu (religija: definicija Boga se ostavlja otvorenom) ili se prihvataju osnove koje proizlaze iz naših intuicija o svetu (nauka: ideje o prostoru i vremenu, na primer). U prošlosti su nauka i religija koegzistirale pod zajedničkim krovom sve do momenta kad su se saznanja o svetu, najviše zahvaljujući nauci, pokazala kao bitno drugačija od saznanja koja je nudila konzervativna religija. Konflikt nije bio između religije i nauke već pre između formalnih institucija. Nisu koncepti do kojih su došli Galilej i Đordano Bruno bili problematični za religiju. To je bila njihova upotreba koja je dovodila u opasnost religioznu praksu. Netolerantnost i progon naučne misli vremenom su jenjavali zahvaljujući nezadrživom rastu ljudskog znanja i usponu tehnologije, te su religiozne institucije naučile da tolerišu naučna saznanja i da, ugrađujući ih u sopstvene konceptualne sheme prevazilaze sopstvene kontradikcije. Promene su se pri tom odigrale i u interpretaciji religioznih tekstova čija su se tumačenja iz konkretnih preobrazila u simbolična. To je u suštini osiguralo opstanak zapadnih, hrišćanskih institucija. Kako je nauka napredovala, religiozna praksa se menjala. Zakašnjenje je, nažalost, nekad bilo od više stotina godina.

(/slika2)Koliko taj odnos može da se razjasni kroz primer diskusije o postojanju pakla ili takozvanim silogističkim argumentom, što je u nekim ranijim komentarima na stranicama „Politike” sugerisano, ostaje da bude zagonetka.

Profesor Petronijević nije bio ni prvi ni poslednji da na osnovu metafizičkih premisa izvodi zaključke o fizičkoj realnosti. Mnogo slavniji filozof Hegel je pre njega, na osnovu čiste kontemplacije, izvodio (pogrešne) zaključke o postojanju i nepostojanju planeta (Hegel u svom doktorskom radu). Slično tome, pozivanje na logiku Berđajeva izgleda da samo ukazuje na odsustvo logike u takvom dokazivanju. Ipak, u praksi danas religija koegzistira s naukom, mada je konflikt permanentan. Nije on takav kakav je bio onda između Galileja i inkvizicije. Niti se religiozne institucije upliću u rasprave o stvarima koje se tiču naučnih istina. Konflikti su pomereni na socijalni aspekt nauke gde religija polaže pravo na deo autoriteta. To su najčešće etički aspekti gde naučni metod ostaje delom bespomoćan. Svakako, na pitanje da li je religija, tj. da li su religiozne institucije najpozvanije da se bave moralnim problemima, nauka odgovara negativno. Moderno društvo ima, pored religioznih, raznovrsne institucije koje se zaokupljaju tim problemima, a koje su osnovane na različitim metodima (psihologija, filozofija, etika) srodnim nauci ili direktno proizlazećih iz naučnih iskustava. Religija bi, nema sumnje, predstavljala ozbiljan izazov za našu ljudsku logiku ako bi zahtevala da mentalne koncepte, o kojima nemamo čak ni tragova u iskustvu, kao što je koncept svevišnjeg, tretiramo kao realne objekte. To bi bilo otprilike slično kao kad bismo hteli da naučne teorije i zakone, koji se odnose na fizička tela, koristimo na isti način kao i same te objekte i kad bi pri tom zaboravili mentalnu prirodu naučnih teorija. Srećom, bar naša ortodoksna crkva uviđa gde su granice „svetovnog” i „duhovnog” i prepoznaje pogubnost njihovog bezrezervnog prožimanja. Prevelik upliv crkvenih institucija na nauku bio je na žalost sasvim negativan u prošlosti. Svakako ako smatramo da je inkvizicija pomogla da se ideje Galileja prošire i naučni metod brže uvede, onda se, nema sumnje, može reći da su nauka i religija bile komplementarne. Pri tom je izvesno da bi sam Galilej takvu komplementarnost smatrao malignom. Religiozna praksa se u međuvremenu bitno promenila, a njeno mešanje u sfere specijalnih nauka je retkost. Hrišćanska etika sasvim sigurno nosi veliki doprinos u razvitku, diskusiji i sprovođenju u praksu medicinske i profesionalne etike i ovde je njeno učešće od izuzetne vrednosti. To nije u smislu inkvizicije već uglavnom kako bi nas stalno podsećala da nauka za subjekt ima kompleksan predmet koji se ne može posmatrati samo očima pozitivne nauke. Ako bi pak ulogu religije shvatili kao jedinog posrednika u ostvarivanju istinskog života kroz prihvatanje istinske vere i kao jedini mogući istinski život koji bi bio u formi jedne bezuslovne zajednice s Bogom, kao što je izgleda ranije bilo sugerisano, onda nema sumnje da bi postavljali prevelike zahteve našoj logici i zdravom razumu.

A možda bi time, verovatno sasvim slučajno, modernom čoveku uskratili i osnovne ljudske slobode u čije upravo ime – kakav apsurd – neki teolozi prizivaju upravo religiju u pomoć.

Autor predaje naučni metod na jednom univerzitetu u Nemačkoj

Dragan Pavlović

-------------------------------------------------------

Službenici čovečanstva

Svaka rasprava o odnosu nauke i religije može da se učini i potpuno bespredmetnom i izlišnom. Čovek ne može da stvara bez Boga. Nema stvaraoca ni u jednoj oblasti kome moć stvaralaštva nije data od Boga. Tako je bilo, tako će i biti. Stvaralaštvo je ono što karakteriše zrelu ličnost. Kako je i nauka oblik stvaralaštva, to ni naučnik nije lišen tog osobenog kontakta, te neizostavne komunikacije sa Bogom. Kada se postavi pitanje odnosa nauke i religije, problem iskrsava ne toliko u opštoj postavci – da bez religijskog utemeljenja nema nijednog oblika stvaralaštva, koliko u samim sadržajima stvaralaštva. Slepilo koje se tu javlja, a izvor je nesuglasica i polemike, jeste obostrano. Tako, događa se da onaj koji stvara, konkretno naučnik, ne vidi da je njegovo stvaralaštvo jedan od puteva otkrivanja Boga i Božjih zakona, te svoja otkrića i stvaranje ne može da dovede u vezu sa religijom. Istovremeno i teolog – taj intelektualac religije – često nije u stanju da u rezultatima nauke prepozna Božje delo, te i otuda izvor nesporazuma i moguće polemike.

Zato, ako već i govorimo o odnosu religije i nauke (iako je pokazano da je rasprava čak i suvišna), neophodno je da postoji tolerantnost i prilagodljivost i jedne i druge strane. Ni teologija, ali ni nauka, nema prava da smatra da je nadmoćnija u odnosu na ovo drugo. Dijalog je oduvek podrazumevao da su njegovi učesnici ravnopravni. Ukoliko nema svesti o toj ravnopravnosti i o zajedničkom sadržaocu i teoloških i naučnih teorija, onda nema niti naučnika, niti teologa.

Štaviše, dijalog između nauke i religije trebalo bi sa opštih mesta (kao što je i sama rasprava o odnosu religije i nauke) da se konkretizuje u razmatranju pojedinačnih naučnih i teoloških problema i pojava. U tom smislu, nauka i religija bi trebalo da održavaju jedan stalni, svojevrsni „radni sastanak“. No, ne čak i samo nauka i religija, već istovremeno bi se za tim radnim stolom trebalo da nađu i drugi oblici ljudskog stvaralaštva, poput umetnosti, literature, filozofije itd. Pri tome, niko nema prava na ekskluzivnu, nadmoćnu poziciju. Zato što nadmoćna pozicija nikome od Boga nije ni data, već su svi, bilo naučnici, teolozi ili umetnici, od Boga darovani i pozvani da na svojim poljima otkrivaju one zakonitosti koje sutra mogu doprineti boljitku svakog čoveka na planeti Zemlji ili mu pružiti utehu, estetsko zadovoljstvo ili smisao života. Svaka isključivost, s koje god strane da dolazila, trebalo bi biti – isključena. Ukoliko teolog u naučnom naporu ne prepozna skrivenog Boga, onda treba da se zapita koliko je sam produhovljen, koliko je njegova sopstvena i teologija i vera ispravna i valjana. Ukoliko naučnik smatra da je jedino on zaslužan za svoja otkrića i svoj napor, isključujući upliv Boga (ili onog poznatog stvaralačkog istraživanja onostranog-individualnog i kolektivnog nesvesnog), onda treba da se zapita koliko su njegovi uvidi tačni i koliko njegova saznanja mogu biti u službi čovečanstva. Svest o zajedničkom sadržaocu tako može da se javi kao merilo ispravnosti što teoloških stanovišta o nauci, što i samih dometa naučnih dostignuća, njihove tačnosti, a potom i efikasnosti u svakodnevnoj primeni. Za „radnim stolom“ stvaralaštva i religije (podrazumevajući i da je vera i teologija takođe oblik ljudskog stvaralaštva), jedna posve naučna teorija može doprineti rešenju nekog teološkog problema, kao i što teološko ispitivanje može doprineti rasvetljavanju nekog naučnog problema. Pri tome, jedina rasprava i polemika koja je poželjna jeste ona u obliku kritičke svesti i konstruktivne kritike u pogledu bilo teoloških, bilo naučnih teorija, kako bi zaključci i jednih i drugih, povodom konkretnog problema, bili jasniji, ispravniji i tačniji. Filozof Edmund Huserl je za naučnike rekao da su „službenici čovečanstva“. Slično bi moglo da se kaže i za teologe. Religijsko osećanje (uslovno iracionalnost) i intelektualni poriv (uslovno racionalnost) dve su istovremene, neodvojive prirode ljudskog bića. Homo sapijens je i homo religiosus. Priroda Boga je i ljudska i božja, jer mi govorimo o Bogočoveku. Zato su i nauka (opšte – stvaralaštvo) i religija (vera, teologija) zapravo na istom putu i zadatku – otkrivanja i Boga i čoveka.

Autor je komunikolog

Leonid Zuvić