Plač goraždevskih beba

„Ovde će uskoro ostati samo starci”, kaže mi zadovoljno sredovečni Albanac, pripadnik Kosovske policijske službe, dok posmatramo kolone Goraždevčana, većinom omladine, kako ulaze u Dom kulture. Za ovo veliko srpsko metohijsko selo, u okolini Peći, čulo se posle 13. avgusta 2003, kada su dva dečaka, Ivan Jovović i Pantelija Dakić, mučki ubijeni dok su se kupali u reci Bistrici. I šest godina kasnije, Goraždevčani žive u neizvesnosti, a etnički mešovite patrole KPS-a, koje neprekidno špartaju okolinom, tek donekle ublažavaju njihov strah i brigu.

– Kako to, samo starci – upitah ga glasno, da bi me čuo od graje, ali i da bi me bolje razumeo, iako je sasvim dobro govorio srpski.

– Svi će oni uskoro da odu. Mnogi idu u škole i na fakultete, a preko godine ostaju samo stariji – reče policajac, pokazujući nehajno rukom na masu mladog sveta.

U subotu uveče Goraždevčane je posetila delegacija Srpske napredne stranke, predvođena zamenikom predsednika Aleksandrom Vučićem, koji je celog dana obilazio srpska sela i opštine na Kosovu i Metohiji. Velika povorka meštana i naprednjaka, u pratnji džipa KPS-a, sa uključenom rotacijom, najpre se uputila ka spomen-obeležju, podignutom u znak sećanja na ubijene dečake i još dvadesetak Goraždevčana nastradalih od ruke OVK. Održana je i stranačka promocija u domu kulture. Vučić je dešavanja u poslednjih 20 godina uporedio s fudbalskom utakmicom u kojoj Srbija gubi s 3:0. „Naš cilj je da damo gol, zatim drugi i treći, da izjednačimo. A tek posle toga da se borimo i za pobedu”, poručio je Vučić, naglasivši da treba realno sagledati položaj naše zemlje, bez iluzija.

Plač goraždevskih beba, koje su majke držale u naručjima dok je Vučić govorio, ipak daje nadu za opstanak. Samo da Srbija pomogne, kažu Goraždevčani.

Delegacija SNS-a, zajedno s nekoliko novinara, krenula je put Kosmeta, ne obavestivši o tome vlasti u Prištini, već samo srpsku policiju. Četiri automobila s beogradskim tablicama napustili smo u Leposaviću i preseli u vozila sa oznakama „KS” koja pripadaju lokalnim članovima SNS-a. Oni su već odavno navikli da menjaju tablice pre ulaska u područja na kojima žive Albanci.

Na izlasku iz Leposavića, na benzinskoj stanici, videli smo veliku sliku Medvedeva i srpsku zastavu, a skoro sve pumpe na albanskim područjima imaju po četiri zastave: albansku, kosovsku, američku i EU.

Najpre smo obišli Gazimestan. Sada ga čuvaju pripadnici slovačkog Kfora, zamenivši na tom mestu turske kolege. Čekamo neko vreme dozvolu za ulazak u ograđeno područje. Slovaci zabranjuju unošenje kamera. Lokalni Srbi iz Donje Brnjice, sela od 150 kuća, koji su ispred memorijala kosovskim junacima, dočekali naprednjake hlebom, solju i rakijom, delovali su očajno – kao prava ilustracija davno izgubljenih bitaka. „Hajde klinci, svi kod predsednika da se slikate”, viče čiča s kačketom i deca se okupljaju oko Vučića.

Prolazeći kroz Vučitrn, primećujemo redom popaljene i srušene srpske kuće. Svuda gazduju Albanci.

– Glavni biznis im je belo roblje. Uvoze ga i iz Srbije i iz Rusije. Bordeli su na svakih 100 metara. Ali, i droga. Pre dve nedelje, nemački policajac otkrio je u kukuruzištu, u selu Suvi Do kod Lipljana, dva hektara zasađenog kanabisa – kaže mi naš vozač-saputnik i pokazuje naselje kraj puta, koje je Milošević svojevremeno izgradio za Srbe prognanike iz Hrvatske. Sada i tu žive Albanci. – Dnevno se iz srpskih sredina ukrade po pet-šest automobila. Krave, traktori, sve nestaje. Nijedno ubistvo naših ljudi nije još razrešeno – kaže ovaj Srbin iz Lipljana.

Stižemo u Gračanicu. U tom trenutku nestaje struje, pa Vučić daje intervju za lokalni radio uz pomoć sveprisutnih, bučnih agregata. Manastir čuvaju švedski vojnici, ima mnogo naroda.

Obilazimo, potom, i kontejnersko izbegličko naselje, dar Ruske Federacije – 36 limenih objekata. Crveni krst im donosi ručak i hleb.

– Dobio sam od Rusa ovu „kuću”, gvozdeni krevet i sto. Žena mi je umrla u ovom kontejneru, pre četiri godine. Preko leta je vruće da izgoriš, preko zime je hladno – kaže 78-godišnji Dmitar Tišma, koji i danas ima kuću u Prištini. Naravno, ne može ni blizu da joj priđe...

Odlazimo i u obližnju Romsku mahalu, gde Vučića dočekuju uzvicima „bravo” i „zdravo”.

– Bedno živimo, boga mi, samo tako. Po ceo dan smo na ulici – kaže starija Romkinja.

Krećemo dalje, za Pećku patrijaršiju. Usput vidimo srušene srpske crkve, popaljene kuće, zapuštena imanja. Obilazimo i Badovac, Laplje Selo, Čaglavicu... Svuda ista priča: izolacija, zabrinutost, nema struje, često ni vode, napuštaju se imanja, prodaju. Albanci više ne nude astronomske sume za srpska imanja, sve češće ih budzašto dobijaju.

Posle Pećke patrijaršije, gde smo se okrepili kolačima, kafom, sokovima i domaćom rakijom, dolazimo i u Goraždevac, gde nas meštani dočekuju na glavnom trgu. Pogaču drži sestra ubijenog dečaka s Bistrice. Prizor je skoro nadrealan: na samo desetak metara jedna od druge, vijore se zastave Kosova i Srbije...

Bojan Bilbija