Pokretne slike i novi početak

U savremenoj umetničkoj praksi nailazimo na primere da se stvaraoci u svom radu, u većoj ili manjoj meri, oslanjaju na različite izvore kulturnog nasleđa. Očito, istorija i tradicija mogu da pruže umetniku kontekst u kome želi da stvara i da u duhu postavljenog znakovnog sistema i sopstvenog iskustva prepoznaje, nanovo iščitava i transkribuje poruke, sadržaje, znakove. Na tako osetljivom polju dodira i razmene ideja kultura Istoka i Zapada, problemima ukorenjenosti u vremenu i složenom procesu koji vodi od inspiracije do kreacije, našla je svoje stvaralačko uporište i slikarka Ivana Popov. I u svojim novim radovima nastalim tokom doktorskih studija u Americi, ona nastavlja drugim/novim sredstvima da istražuje ličnu poetizaciju sveta nastojeći da neguje umetnički senzibilitet meditativnog karaktera, intuitivnost i naklonost prema prirodi.

Može se reći da je u Murakamijevom stihu „Između stvarnosti i sna”, poenti njenih video instalacija, sažet poetski model tipičan za ovu slikarku opčinjenu japanskom kulturom i njenom tradicijom. Naime, forma bliska intuitivnom odgonetanju smisla o Japancima i njihovom viđenju stvarnosti, za Ivanu Popov je tek vidljiv putokaz pomoću kojeg ona odmerava sopstveni emotivni naboj i bliskost sa estetikom lepog i prolaznog.

Koristeći prednosti doktoranda na američkom fakultetu, umetnica u svom radu koristi različite medije; privlače je granice disciplina i njihovo prožimanje, a film u njenim novim radovima ima poseban značaj.

Naime, u koncipiranju tri video instalacije – „Voda”, „Drveće”, „U spomen na Ozua” – sekvence iz vrhunskih filmova Džanga Jimoua, Tarkovskog i Kjarostamija, ugrađene su u kreativni kontekst idejne celine rada, u njihovu kontemplativnu i meditativnu atmosferu. Reč je o specifičnom vizuelnom spoju filmskih scena prevedenih u video radove, projekcijama elektronske slike na lazurne i lake materijale bogatih plastičnih struktura i kolorita. Ivana Popov u ovom sinhronom radu sa materijalima i video-projekcijama, koristeći vizuelno moćna sredstva kao što su zvuk i slika, voda i svetlost, projektuje radove koncentrovanih scensko-ambijentalnih vrednosti. Verovatno je udvojeno dejstvo plastičnih struktura, slike i zvuka, celine i ambijentalizacije, navelo Boška Boškovića, autora teksta u katalogu, da ove radove opravdano i sugestivno nazove sinematske skulpture.

Uz print velikih dimenzija na vratima galerije koji odvaja prostor ulice i realnog od prostora galerije i umetnosti, segmenti postavke su fotografija „SplitReality”, i instalacija „DancingTumbleweed”, izrađena od pustinjskog žbuna i upletenih svilenih traka. Sledeći mapu sopstvenog kreativnog procesa tokom decenije, koliko je prošlo od debitantske izložbe Ivane Popov, njena stvaralačka geneza od slike, kolaža, instalacije i videoradaobojena jejakim psihološkim i emotivnim nabojem.

Dobar početak i značajna nagrada, kao temelji obrazovanja i karijere u Srbiji, najavili su talentovanu i ambicioznu umetnicu za koju je proces stvaranja pitanje mere i harmonije, koncentrovane energije i jakih pikturalnih transformacija.