SRBIJA DO UTORKA

Srbi su se poslednje decenije strasno zaduživali: zbog Nove godine, slave i zimovanja, zbog plazma televizora i letovanja, zbog zimnice i školovanja dece. Pritom su kod bankara stekli renome najrevnosnijih platiša na svetu.

Sada, kada se godišnji odmori bliže kraju a približavaju ajvari, turšije i udžbenici, mnogi su na startu turobnih višegodišnjih otplata rata olako zaboravljenih u danima brčkanja po morima, banjama ili lavorima. Naravno, uz primereno visoku kamatu.

Kako su gotovinski krediti srpski specijalitet, pozabavio sam se malo stanjem stvari na tom sektoru. I došao do iznenađujuće povoljnih podataka.

Srbi su najmanje zaduženi u regionu. Ne samo da su najmanje zaduženi u relativnim pojmovima, već pokazuju izuzetnu finansijsku zrelost pa se sve više klone kredita koje su, do juče, uzimali i kad treba i kad ne treba. Uvideli su da je đavo odneo šalu, pa su sami počeli da saniraju budžete.

U „Srbiji do Tokija”, koju je globalna kriza namah preobrazila u „Srbiju do utorka”, kako kaže Milan Božić, to je dobra vest.

Svi znamo da je ta kriza eksplodirala jer su se krediti oteli kontroli dopuštajući enormne pozajmice kako državama tako i pojedincima. Banke su se ponašale u skladu s rečima oca nacističkog a potom i američkog raketnog programa Herberta fon Brauna: „Kada su rakete u vazduhu, koga je briga gde će se spustiti. To nije moja briga”.

Obične ljude i te kako je briga gde sleću rakete s finansijskim bojevim glavama. Intuitivno prate njihove putanje. Pripremaju se za udar.

Zvuči kao paradoks, ali izgleda da je sreća što je, unatoč prognozama najviše pozicioniranog ovdašnjeg eksperta, svetska kriza ipak dospela do Srbije. Nije međutim Vol strit jedini faktor što smo pri dnu evropske lestvice zaduženosti.

To što Srbi nisu uzimali više, za razliku od zapada gde se svet zaduživao jer su kamate bile niske a krediti bili dostupni i neplatišama, možemo da „zahvalimo” i niskim primanjima, restriktivnim merama monetarne politike Narodne banke koja je obuzdavala keš kredite, nemilosrdno visokim bankarskim kamatama ali i bankama koje su, poučene svetskim iskustvima, sada obazrivije pa od klijenata traže dlaku u jajetu.

Možemo da zahvalimo i čestim upozorenjima da krediti, kreditne kartice, lizing, a posebno stambeni krediti – ukoliko se pažljivo ne koriste – mogu da dovedu do porodične finansijske migrene, nekada i do raspada braka.

Ali, iako više ne moramo da se branimo od učestalih telefonskih poziva banaka koje nude nova zaduženja kako bi reprogramirali stara, mnogi su i dalje prisiljeni da se zadužuju u ovim kriznima vremenima kada sve poskupljuje, pa i novac, a jedino što pojeftinjuje su primanja.

Početkom ove godine građani Srbije bili su zaduženi sa 570 evra – dve prosečne mesečne zarade – po stanovniku. Kao i u većini država u okruženju, većina kredite uzima da bi kako-tako preživela.

Novi dugovi rešavaju problem dugova samo u iznudici. Baš kao što priželjkuju bankari. Isti oni američki, ili njihovi klonovi, koje je Barak Obama optužio da su zbog lične pohlepe i gramzivosti izazvali krizu Vol strita koja se koncentričnim krugovima proširila svetom.

Problem je što nema izbora, pa kreditom na kredite, po gotovo zelenaškim kamatama, nastavljamo da gojimo belosvetske bankarske debele guske. Dug se, neosetno, od najgoreg pretvara u najboljeg druga.

Interes velikog svetskog kapitala je jasan: da što više zaduži i ostvari unosne profite tamo gde nema velikog zaduženja. Zaduženost Čeha, Mađara ili Poljaka prelazi 20 odsto društvenog proizvoda.

Bosanci u proseku duguju oko jednogodišnje plate. Crnogorci razmišljaju tek kada treba da vrate pare. Ekonomska stabilnost Hrvatske ugrožena je ne državnim, nego zaduživanjem građana, iako je i tamo mesečna kreditna zaduženost građana usporena ove godine gotovo šest puta.

Ovde su bankari na građanstvo apelovali da slučajno ne nasednu na pozive na bojkot stranih banaka. Kao da, sem jedne, i mi imamo snažne domaće banke. Nismo mi Slovenci da smo ih sačuvali. Pomenuti najviše pozicionirani ovdašnji ekspert je srpske banke davno izveo pred „kalašnjikov”.

Uprkos tome, izgleda da smo racionalniji. Protutnjala je euforija koja je učinila da na kraju 2007. Srbi budu 50 odsto zaduženiji nego sredinom iste godine. Prošlo je vreme niskih kamata koje su bile mamipara za kredite koje sada valja vraćati.

Pokazuje se da su građani razložniji od svoje države. Dok se prvi obuzdavaju, ona, država, nastavlja da se zadužuje. Da sve bude gore, krediti – kao i novac uzet od privatizacija – ne idu za obnovu proizvodnje već za popunjavanje sijaset budžetskih rupa.

Možemo li se nadati povoljnijim kreditima? Teško. Kamate ne idu nadole, a politička i ekonomska situacija u Srbiji nije takva da bi strani investitori umanjili stopu rizika prilikom ulaganja.

Ako su prekomerna zaduženja izazvala krizu, a jesu, antidot bi trebalo da bude jednostavan: smanjiti kredite. Problem je što to nije lako jer savremene ekonomije zavise od kredita. Zavise i od volje ljudi da budući prihod pretvore u tekuću potrošnju, kako bi se stimulisala potrošnja, preko nje proizvodnja, što znači veću zaposlenost. Ako toga nema, sledi kolaps.

Poučeni iskustvom, Srbi čekaju šta će država da uradi da bi krenuli da troše. Ako je po teoriji da je svaki problem rešiv kada se rastavi na manje delove, onda Srbi demantuju sopstvenu državu. Pritisnuti krizom oni zaista štede.

Države, istina, smanjuju potrošnju, ali najveći deo prihoda se ostvaruje podizanjem poreza i namicanjem novih taksi. Kada ovdašnji ekonomski eksperti budu prestali da u svima nama vide samo potrošače, koji su tu da budu isceđeni, možda će i napraviti proizvođače koji će bogatiti i državu i sebe.

Ukoliko uspe da izađe iz začaranog kruga, neprimetni premijer namah bi postao Premijer. Ukoliko podbaci, ostaće samo Cvetković.