Kup.	Prod.	Sred.
117.05	117.75	117.4
102.44	103.06	102.75
126.63	127.4	127.01

Moj život u inostranstvu

31.07.2020 u 16:51

Put za Legiju stranaca

- Dobar dan, dajte mi kartu u jednom pravcu za Dijon. - Gde ti je to? To ne postoji. - Kako gde, napisano je ovde na vašem šalteru. - Nema, uzmi za Pariz. - Dobro, dajte za Pariz. Dok je ona spremala kartu kroz glavu mi je prošlo da će karta sigurno biti skuplja, jer je dalje, a ova nema pojma da radi svoj posao. Nema veze, ionako se ne planiram vraćati. Dok sedim u autobusu koji je polako napušta peron, pomislih ko zna kada da li ću ikada više doći. Srećan što odlazim, ali u dnu duše samo ja znam kako mi je. Putovanje je trajalo oko 30 sati a ja oka nisam sklopio. Autobus je bio poluprazan a većinu vremena sam proveo pričajući sa jednom mladom gospođom. Putovala je za Pariz, ali je o njemu malo znala. Pomogla mi je koliko je znala i umela. Bila je

Moj život u inostranstvu

24.07.2020 u 16:20

Sveštenik i ja sami u crkvi na Bogojavljenje

Sveštenik me nazvao i podsetio da je sutra praznik Bogojavljenje. Naravno da sam bio zaboravio. Prota mi je kratko objasnio da po verovanju mnogih pravoslavnih teologa to najveći crkveni praznik posle Vaskrsenja Gospodnjeg i poručio da bi bilo dobro da dođem na službu. Objasnio sam mu da u to vreme radim, ali na kraju sam, na njegovo insistiranje, obećao da ću doći bar na kratko da zapalim sveće. Vavedenje presvete Bogogrodice (Foto Vikipedija) Sutradan na praznik Bogojavljanje objasnio sam gazdi da ću ranije uzeti pauzu za obrok i izlećem iz firme smeštene u radničkom predgrađu Melburna. Odlazim pravo u crkvu na prazničnu liturgiju. Malo kasnim, zatičem samo poznatog mi sveštenika koji služi za oltarom. Crkva prazna, uzimam sveće, palim ih dok traje služba,

Moj život u inostranstvu

17.07.2020 u 16:14

Svako trči svoj maraton

Istog dana na dve televizije, na „Kanalu 9” iz Gold Kousta i RTS-u, dve priče u kojima su glavni junaci dva psa. Jedan koji je živeo u punom luksuzu, na Gold Koustu, i drugi koji je živeo, težak beskućnički, pravi pseći život u gradskoj zoni Beograda. Obojica su u istom danu, bez svoje pseće volje, zapela za oko javnosti. Delila ih je razdaljina od oko 15 i po hiljada kilometara, a spajala ih je neobična sudbina. Turbo pas Gold Kousta u Australiji bio je na kraju svog života. Dijagnostikovan mu je agresivni oblik raka kostiju. Ostalo mu je malo. U prvi mah vlasnica Nataša, lokalna devojka, nije mogla doći sebi, a onda je jedva sa Turbom došla kući. On je trčkarao po dvorištu, a ona merila koracima dijagonale dnevne sobe. Odlučila je da svom Turbu, poslednje dane napravi

Moj život u inostranstvu

10.07.2020 u 17:19

Sergej, zašto si me lagao

Kad sam došao u Moskvu Vladimira su mi predstavili kao našeg pravnika. Imao je tada blizu šezdeset godina. Vladimir je bio Rus i mada se isto odnosio i prema Rusima i prema Srbima, primetio sam da ga naši ljudi i ne vole baš. Ubrzo sam shvatio da se radi o jako ambicioznom čoveku. Komunicirao je sa investitorima i kontrolisao dokumentaciju koju smo mi njima ispostavljali a često je sebe stavljao u prvi plan. Nekoliko godina kasnije na projektu u Ufi on je bio glavni menadžer. Radno mesto mu je bilo u Moskvi ali je često dolazio u Ufu na nekoliko dana. Uvek je bio posvećen poslu i sa njim sam i razgovarao samo o poslu. Za potrebe firme trebalo je da se kupi poslovni prostor i on je tu obavezu preuzeo na sebe. Brzo je rešio ovaj problem, čak nas je i pitao da li smo

Moj život u inostranstvu

03.07.2020 u 16:53

Nemci su me naučili da rmbačim

Prošli smo poslednju modrozelenu livadu sa puno šarenih krava i ubrzo šofer stade ispod nadvožnjaka i reče:„Izvol`te, ako ovom biciklističkom stazom idete još deset minuta stižete u centar Amsterdama”. Tako i bi. Na samom Leće Plejnu videh hotel, kao „Moskva”. Iste arhitekture kao i u Beogradu. Priđoh bliže i videh da piše „Amerikan”. Cene su bile astronomske. No, ljubazan portir, mojih godina videvši me sa autostoperskim rancem na leđima dade mi papirče sa adresom hotela koji paše mom „turističkom entuzijazmu”. Čak mi dade i strip kartu da odem do njega. Tramvajem broj 8 do Sarfati ulice. Tamo je bio najlepši hotel na svetu - „Adam i Eva”. Ulazilo se kroz velika i teška drvena vrata od mahagonija. Unutra je bila portirnica i izlizani trosedi gde se čekalo dok vas uknjiže. Na

Moj život u inostranstvu

25.06.2020 u 18:05

Jurila sam lopova po ulicama Barselone

Taj prvomajski praznik počeo je baš lepo. Posetila sam dečka u Taragoni, bili u čiringitosu (barovi pored plaže) i jeli čipirones (mlade kalamare). Posle smo otišli u centar grada na piće. Dan je bio topao i blag. Vratila sam se uveče vozom u Barselonu. Sledećeg dana morala sam na posao. Izašla sam iz metroa i šetala ulicom skroz zadovoljna jer mi se činilo da je bio savršen dan. Moj kraj je rezidencioni, sa ponekim supermarketom i malo restorana. Te večeri bio je posebno miran. Skrenula sam u moju jednosmernu ulicu sa drvoredom i razmišljala šta da spremim za večeru. Možda je trebalo da već izvadim ključeve iz tašne, da budem spremna kada budem stigla do svoje zgrade... Odjednom, moja tašna sa dugačkim grifom bila je lagana, počela je da lebdi unazad. Lebdeća

Moj život u inostranstvu

18.06.2020 u 18:06

Kako je Bečlijama sa nama migrantima

Kada sam krajem osamdesetih godina prošlog veka došao u Austriju ili otišao iz Srbije (još ne znam jesam li došao ili sam otišao), odjednom sam postao migrant. Bez znanja jezika, kao nem, bez da ikoga poznajem, uprkos tolikim Jugoslovenima koji su u to vreme bili najbrojniji strani radnici koji su „okupirali” Beč i Austriju. Obrazovan, radan i vredan a nadasve mlad, hrabro lud i beskrajno radoznao. To je bila moja ponuda ovom društvu. Ali, bez reči nemačkog jezika ta ponuda nikako nije mogla da se uoči na „pijaci” koju sam izabrao za ponudu robe. (Foto Piksabej) Oko mene neki sasvim nejasan i meni teško definisan svet. Prvo što sam se zapitao jeste kako je Bečlijama i Austrijancima sa nama ovakvima, ili ovako drugačijima? Masa nekakvih migranata zaposeda njihove rodne

Moj život u inostranstvu

12.06.2020 u 09:59

Moje komšije iz rizorta

Kada smo kupili apartman u srcu Surferskog Raja pre 15 godina, menadžeri zgrade bili su Meri i njen suprug. Njegovo ime nismo ni znali jer je Meri bila glavna, a on je bio kao njena senka. Kad smo došli, nisu želeli ni „dobro jutro” da kažu. Znali su da ćemo u stanu da živimo, da ga nećemo izdavati i nisu bili zainteresovani za neki kontakt. U početku mi je to bilo čudno ali sam se vremenom navikla. Ni mi od njih ništa nismo očekivali. Oboje su voleli da piju. Predveče, kad bi zatvorili recepciju, sedali bi na svoju terasu u prizemlju i odmah uzimali vinske čaše u ruke. Ostala mi je u sećanju živa slika kako njih dvoje podupiru jedno drugo, dok šetaju baštom u kasne sate baštom, držeći po flašu u rukama. Tako su odlazili u posete nekom od stanara, njihovih prijatelja. Srećom, relativno brzo

Moj život u inostranstvu

05.06.2020 u 19:09

Policija ovde ne trenira strogoću

U Australiji većina policajaca ima fakultet. Ne smem da kažem svi, jer nisam siguran za starije generacije. Saobraćajni policajci nemaju pravo da naplaćuju kazne, odnosno da uzimaju novac od ljudi. Mnogi se sećaju serije „Policajci dobrog srca” (Blue heelers) - oni su stvarno takvi. Ovakvim ponašanjem stvaraju se pravi uslovi za dobar državni sistem. Policajci poznaju zakon a u saobraćaju najviše kod vozača kontrolišu upotrebu alkohola, a ponekad i droga. Vrlo retko se upuštaju u provere ispravnosti vozila. Verovatno zbog toga što su automobili ovde dobri i nema potrebe za takvim kontrolama. Kontrola saobraćaja u Australiji (foto EPA EFE - S.V.) Ovde se automobil vozi na tehnički pregled samo kad menja vlasnika. Tako možete da kupite nov auto i da ga nikada ne

Moj život u inostranstvu

29.05.2020 u 19:39

Samoća me malo prizemljila

Časni sude, da ona nije rekla ”hladno mi je” ja nikada ne bih zapalio ovaj grad. Prvi pljusak ove godine. Zvuci kapljica koje udaraju o prozor mešaju se sa svetlošću sveća i obećavaju neka bolja vremena. Čak i ovaj stočić uliva neku nadu. U ovoj tišini i samoći svetlost sveća preliva se po njegovoj površini i trepti pokretima mira. Sam sam ga napravio, skovao od dasaka i premazao prolećno zelenom bojom, a danju, kada svetlost pada po njemu, neravno raspoređena zelena farba odaje utisak površine koja je još mokra posle prolećnog pljuska. Moja nevešta kreacija dakle podseća na kišu. Foto Piksabej I budala koja je volela da druge uči šetnjama po kiši. Budala koja je volela ljude i koju je to skupo koštalo. Budala koja je zavolela lutanje. Prizemljili su me. Za

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu