Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.45	103.07	102.76
126.6	127.36	126.98

31.07.2020 у 16:51

- Добар дан, дајте ми карту у једном правцу за Дијон. - Где ти је то? То не постоји. - Како где, написано је овде на вашем шалтеру. - Нема, узми за Париз. - Добро, дајте за Париз. Док је она спремала карту кроз главу ми је прошло да ће карта сигурно бити скупља, јер је даље, а ова нема појма да ради свој посао. Нема везе, ионако се не планирам враћати. Док седим у аутобусу који је полако напушта перон, помислих ко зна када да ли ћу икада више доћи. Срећан што одлазим, али у дну душе само ја знам како ми је. Путовање је трајало око 30 сати а ја ока нисам склопио. Аутобус је био полупразан а већину времена сам провео причајући са једном младом госпођом. Путовала је за Париз, али је о њему мало знала. Помогла ми је колико је знала и умела. Била је

Мој живот у иностранству

24.07.2020 у 16:20

Свештеник и ја сами у цркви на Богојављење

Свештеник ме назвао и подсетио да је сутра празник Богојављење. Наравно да сам био заборавио. Прота ми је кратко објаснио да по веровању многих православних теолога то највећи црквени празник после Васкрсења Господњег и поручио да би било добро да дођем на службу. Објаснио сам му да у то време радим, али на крају сам, на његово инсистирање, обећао да ћу доћи бар на кратко да запалим свеће. Ваведење пресвете Богогродице (Фото Википедија) Сутрадан на празник Богојављање објаснио сам газди да ћу раније узети паузу за оброк и излећем из фирме смештене у радничком предграђу Мелбурна. Одлазим право у цркву на празничну литургију. Мало касним, затичем само познатог ми свештеника који служи за олтаром. Црква празна, узимам свеће, палим их док траје служба, остајем

Мој живот у иностранству

17.07.2020 у 16:14

Свако трчи свој маратон

Истог дана на две телевизије, на „Каналу 9” из Голд Коуста и РТС-у, две приче у којима су главни јунаци два пса. Један који је живео у пуном луксузу, на Голд Коусту, и други који је живео, тежак бескућнички, прави псећи живот у градској зони Београда. Обојица су у истом дану, без своје псеће воље, запела за око јавности. Делила их је раздаљина од око 15 и по хиљада километара, а спајала их је необична судбина. Турбо пас Голд Коуста у Аустралији био је на крају свог живота. Дијагностикован му је агресивни облик рака костију. Остало му је мало. У први мах власница Наташа, локална девојка, није могла доћи себи, а онда је једва са Турбом дошла кући. Он је трчкарао по дворишту, а она мерила корацима дијагонале дневне собе. Одлучила је да свом Турбу, последње дане направи

Мој живот у иностранству

10.07.2020 у 17:19

Сергеј, зашто си ме лагао

Кад сам дошао у Москву Владимира су ми представили као нашег правника. Имао је тада близу шездесет година. Владимир је био Рус и мада се исто односио и према Русима и према Србима, приметио сам да га наши људи и не воле баш. Убрзо сам схватио да се ради о јако амбициозном човеку. Комуницирао је са инвеститорима и контролисао документацију коју смо ми њима испостављали а често је себе стављао у први план. Неколико година касније на пројекту у Уфи он је био главни менаџер. Радно место му је било у Москви али је често долазио у Уфу на неколико дана. Увек је био посвећен послу и са њим сам и разговарао само о послу. За потребе фирме требало је да се купи пословни простор и он је ту обавезу преузео на себе. Брзо је решио овај проблем, чак нас је и питао да ли смо задовољни

Мој живот у иностранству

03.07.2020 у 16:53

Немци су ме научили да рмбачим

Прошли смо последњу модрозелену ливаду са пуно шарених крава и убрзо шофер стаде испод надвожњака и рече:„Извол`те, ако овом бициклистичком стазом идете још десет минута стижете у центар Амстердама”. Тако и би. На самом Леће Плејну видех хотел, као „Москва”. Исте архитектуре као и у Београду. Приђох ближе и видех да пише „Американ”. Цене су биле астрономске. Но, љубазан портир, мојих година видевши ме са аутостоперским ранцем на леђима даде ми папирче са адресом хотела који паше мом „туристичком ентузијазму”. Чак ми даде и стрип карту да одем до њега. Трамвајем број 8 до Сарфати улице. Тамо је био најлепши хотел на свету - „Адам и Ева”. Улазило се кроз велика и тешка дрвена врата од махагонија. Унутра је била портирница и излизани троседи где се чекало док вас укњиже. На

Мој живот у иностранству

25.06.2020 у 18:05

Јурила сам лопова по улицама Барселоне

Тај првомајски празник почео је баш лепо. Посетила сам дечка у Тарагони, били у чирингитосу (барови поред плаже) и јели чипиронес (младе каламаре). После смо отишли у центар града на пиће. Дан је био топао и благ. Вратила сам се увече возом у Барселону. Следећег дана морала сам на посао. Изашла сам из метроа и шетала улицом скроз задовољна јер ми се чинило да је био савршен дан. Мој крај је резиденциони, са понеким супермаркетом и мало ресторана. Те вечери био је посебно миран. Скренула сам у моју једносмерну улицу са дрворедом и размишљала шта да спремим за вечеру. Можда је требало да већ извадим кључеве из ташне, да будем спремна када будем стигла до своје зграде... Одједном, моја ташна са дугачким грифом била је лагана, почела је да лебди уназад. Лебдећа

Мој живот у иностранству

18.06.2020 у 18:06

Како је Бечлијама са нама мигрантима

Када сам крајем осамдесетих година прошлог века дошао у Аустрију или отишао из Србије (још не знам јесам ли дошао или сам отишао), одједном сам постао мигрант. Без знања језика, као нем, без да икога познајем, упркос толиким Југословенима који су у то време били најбројнији страни радници који су „окупирали” Беч и Аустрију. Образован, радан и вредан а надасве млад, храбро луд и бескрајно радознао. То је била моја понуда овом друштву. Али, без речи немачког језика та понуда никако није могла да се уочи на „пијаци” коју сам изабрао за понуду робе. (Фото Пиксабеј) Око мене неки сасвим нејасан и мени тешко дефинисан свет. Прво што сам се запитао јесте како је Бечлијама и Аустријанцима са нама оваквима, или овако другачијима? Маса некаквих миграната запоседа њихове родне

Мој живот у иностранству

12.06.2020 у 09:59

Моје комшије из ризорта

Када смо купили апартман у срцу Сурферског Раја пре 15 година, менаџери зграде били су Мери и њен супруг. Његово име нисмо ни знали јер је Мери била главна, а он је био као њена сенка. Кад смо дошли, нису желели ни „добро јутро” да кажу. Знали су да ћемо у стану да живимо, да га нећемо издавати и нису били заинтересовани за неки контакт. У почетку ми је то било чудно али сам се временом навикла. Ни ми од њих ништа нисмо очекивали. Обоје су волели да пију. Предвече, кад би затворили рецепцију, седали би на своју терасу у приземљу и одмах узимали винске чаше у руке. Остала ми је у сећању жива слика како њих двоје подупиру једно друго, док шетају баштом у касне сате баштом, држећи по флашу у рукама. Тако су одлазили у посете неком од станара, њихових пријатеља. Срећом, релативно брзо

Мој живот у иностранству

05.06.2020 у 19:09

Полиција овде не тренира строгоћу

У Аустралији већина полицајаца има факултет. Не смем да кажем сви, јер нисам сигуран за старије генерације. Саобраћајни полицајци немају право да наплаћују казне, односно да узимају новац од људи. Многи се сећају серије „Полицајци доброг срца” (Blue heelers) - они су стварно такви. Оваквим понашањем стварају се прави услови за добар државни систем. Полицајци познају закон а у саобраћају највише код возача контролишу употребу алкохола, а понекад и дрога. Врло ретко се упуштају у провере исправности возила. Вероватно због тога што су аутомобили овде добри и нема потребе за таквим контролама. Контрола саобраћаја у Аустралији (фото ЕПА ЕФЕ - С.В.) Овде се аутомобил вози на технички преглед само кад мења власника. Тако можете да купите нов ауто и да га никада не

Мој живот у иностранству

29.05.2020 у 19:39

Самоћа ме мало приземљила

Часни суде, да она није рекла ”хладно ми је” ја никада не бих запалио овај град. Први пљусак ове године. Звуци капљица које ударају о прозор мешају се са светлошћу свећа и обећавају нека боља времена. Чак и овај сточић улива неку наду. У овој тишини и самоћи светлост свећа прелива се по његовој површини и трепти покретима мира. Сам сам га направио, сковао од дасака и премазао пролећно зеленом бојом, а дању, када светлост пада по њему, неравно распоређена зелена фарба одаје утисак површине која је још мокра после пролећног пљуска. Моја невешта креација дакле подсећа на кишу. Фото Пиксабеј И будала која је волела да друге учи шетњама по киши. Будала која је волела људе и коју је то скупо коштало. Будала која је заволела лутање. Приземљили су ме. За кратко? А ова

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству