Немци су ме научили да рмбачим

Прошли смо последњу модрозелену ливаду са пуно шарених крава и убрзо шофер стаде испод надвожњака и рече:„Извол`те, ако овом бициклистичком стазом идете још десет минута стижете у центар Амстердама”.

Тако и би. На самом Леће Плејну видех хотел, као „Москва”. Исте архитектуре као и у Београду. Приђох ближе и видех да пише „Американ”. Цене су биле астрономске.

Но, љубазан портир, мојих година видевши ме са аутостоперским ранцем на леђима даде ми папирче са адресом хотела који паше мом „туристичком ентузијазму”. Чак ми даде и стрип карту да одем до њега. Трамвајем број 8 до Сарфати улице.

Тамо је био најлепши хотел на свету - „Адам и Ева”. Улазило се кроз велика и тешка дрвена врата од махагонија. Унутра је била портирница и излизани троседи где се чекало док вас укњиже.

На спрату су биле заједничке спаваонице, неке и са 50 кревета, и за момке и девојке. Купатило је било у ходнику, а подрум је био ваш западни, са правим браон баром где смо свако јутро доручковали.

Пун пансион коштао је тридесет пута мање од „Американ” хотела. Израчунао сам да ћу ту моћи да опстанем две године. После гастарбајтерског рада од јутра до сутра у Немачкој решио сам да наставим оно што сам углавном и радио у Београду, студирам, или боље рећи, клошарим. Пружила ми се прилика да први пут уживам у мом старом занату. Одмах ту поред „Американа” је и Вондел парк, рај за белосветске клошаре и друге туристе.

У хотелу су све сви мењали само сам ја остао „вечити” гост. Газдарица Луси дала ми је кључеве јединог купатила тако да нисам морао ујутру чекати у реду на купање и бријање. Унутра сам носио кесу са чистом пресвуком док сам ону на себи прао испод туша. Штедећи воду, време и праоницу. Коју нисам ни тражио.

Радио сам онако како сам научио у Студентском граду на Новом Београду. Проблем је био што нисам имао где да осушим ово мало сиротиње. Зато сам привезао на ивицу гвозденог пожарног степеништа у хотелу. Оно је било шупљикаво да би одлазила вода од кише, боцно уз сам зид на промаји. Мајицу и гаћице сам везао чарапама уз стуб, тако да се за 24 сата све осуши.

У хотелу су и даље долазили и одлазили студенти из Чехословачке, Енглеске, Немачке, Данске, Америке… Једног јутра Немица Карин дође до мог кревета и донесе суви веш са степеница. Био сам у чуду, како је знала да је мој? Показао сам јој Амстердам два пута. После три дана вратила се у Хамбург и сваки други дан ми је слала дугачка писма. За њу сам постао симбол хотела и Амстердама.

Писма је адресирала на - Торнадо, хотел „Адам и Ева”, Амстердам. Портир ми је уредно испоручивао писма јер ни он није могао да изговори моје презиме -Тодоровић. По фризури и свему другом било му је јасно ко је Торнадо. Тако је почело и тако ме и дан данас зову у Амстердаму. А и шире.

Прошло је годину дана и мени је досадио клошарски живот. Осим тога Немци су ме научили да рмбачим. Решио сам да нађем посао и скупим паре за пут до Калифорније. Због песме Иглса „Хотел Калифорнија”, коју сам први пут чуо на транзистору у дедином шљивику у Србији.

Посао је најлакше наћи на „клошарски” начин. У другој улици до хотела „Американ” био је „Џам-Бо-Џу”, бар пун елите и што је још важније сродних душа. Ушао сам унутра у петак око 17, кад се завршава радно време. Бар је био крцат. Сео сам на једину слободну столицу за столом где је седео старији брачни са две беле пудлице. Слушали су музику затворених очију а сео сам поред њих а да их нисам ни упитао за дозволу. Приметили су ме тек после песме. Господин је радосно узвикнуо: „Хееј момак хоћеш ли пиво?”

То вече смо доста попили. Његова жена ме је питала да ли сам љубоморан? Иако загрејан дебелим и црним пивом, схватио сам да је то питање конкурсно. То јест, проверава да ли сам подобан за посао који имају. Знао сам да није добро рећи да нисам љубоморан, већ да јесам, мало. Јер је цео свет љубоморан.

Брзо је прешла на друга питања: „На ста си љубоморан?

Тек ту је настало презнојавање. Ни после сат времена нисам могао да се сетим шта би то могло да изазове моју љубомору. То је пресекао господин Финк и рекао да иду кући (била је већ поноћ) и да сутра ујутру у 7 сати долази по мене у хотел. Нисам се много надао од ове пијене ноћи. Мислио сам још једно музичко вече и човек мора нешто обећати свом познанику са којим је провео цео један петак вече за истим столом.

Кад сутра, ево газдарице Луси која раздрагано галами кроз спаваону -Торнадо, Торнадо, устај тражи те господин Финк. Из њених очију сам схватио да је мистер Финк опште позната личност у Амстердаму. Осим тога дошао је у лимузини са униформисаним шофером.

Брзо смо стигли до радног места. Ушли смо у типичну холандску кућу из 17. века са стрмим спиралним степеништем и плафоном високим четири метра. Ту ме чекала фарба, четка и још пар холандских младића, колега фарбара. Схватио сам зашто је баш мене изабрао за главног фарбара плафона. Још у бару синоћ ме ошацовао да сам висок скоро два метра. Од свих његових момака само сам ја могао дохватити плафон четком кад се попнем на дрвени рукохват. То је била права акробација.

На првој паузи за маренду дошао је господин Финк и рекао ми, мешавином осмеха и наредбе, да треба да престанем са послом и одем да једем са другим момцима. Пауза је била 45 минута. Знао сам ја то, али сам избегавао паузу јер нисам ништа понео за јело. Осим тога, надао сам се да је то организовано као код мог деде на селу. Он кад је год имао мајсторе обезбедио би 3 оброка дневно.

Господин Финк одмах је уочио проблем и отишао у прву радњу. Донео је десет врсти холандског сира да пробам.

„Данас ја частим, ево ти предујам и од сутра сам купујеш храну.”

Тутнуо ми у џеп новчаницу са птицом. Знао сам да је велика иако нисам видео цифру.

Питао сам газду једног дна да ми каже колико има зграда у овој улици, с обзиром да фарбам већ десети ходник. Извео ме је напоље и раширио руке: „Цела улица је моја”. Тамо у даљини се назирао „Амстел” хотел, око 300 метра даље.

Све до „Амстела” са леве и десне стране. Онда ми је рекао да му треба још пар момака и да их доведем из мог хотела да раде.

Прво су ми на памет пала двојица Американца који ми упорно плаћају пиво у бару у нашем хотелу. Баш синоћ су ме питали да ли могу да нађу у Амстердаму посао. Радили би само за стан и храну, јер немају више новца а желе да продуже боравак овде.

То ме је шокирало. И вас би да сте упознали те момке. Бистри, говоре три језика, са скупим чизмама и јакнама. Најмање што могу бити је - манекени. И такви људи хоће да раде за храну и стан.

Одмах сам се запитао: Шта ћу ја у Калифорнији кад се овакви отимају за Холандију. Коначно сам одлучио да не мрдам из овог раја.

Дао сам им плату десет гулдена по сату а са господином Финком погодио сам да он мени плаћа 12 гулдена. Насао сам још два Словака и четири Немца тако да је моја мала фирма цветала следеће две године.

У комбинезону који ми је купио газда ишао сам у барове и дискотеке. Онако сав уфлекан од фарбе. Кад сам приметио да пола Амстердама носи исте уфлекане комбинезоне у дискотекама, почео сам да се пресвлачим пре него што кренем у град.  

Торнадо, Холандија

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика