Сви су изгледи да се ново, четврто, поглавље гасног трилера између Русије и Украјине завршава истим епилогом као и рат у Грузији прошлог лета: тријумфом Кремља и поразом америчких миљеника.

Грузијски председник Михаил Сакашвили олако се примио на обећања Вашингтона да ће га на сваки начин подржати у напору да своју земљу уведе у НАТО и да, пре тога, сачува Абхазију и Јужну Осетију. Када је кренуо оружјем, Руси су жестоко узвратили дајући до знања да постоје границе њихових сфера утицаја преко којих Запад може да напредује само тенковима.

Украјински председник Виктор Јушченко, и он дарлинг Америке, такође је повукао потез који би његову земљу требало да приближи НАТО-у: пожелео је да дискредитује Москву као поузданог трговинског партнера Европске уније. Када је кренуо са енергетским малверзацијама, Руси су жестоко узвратили на „крађу“ гаса што је добар део Европе оставило да се мрзне.

Вентили су затворени, преговори запињали, компромиса није било. Руски председник Дмитриј Медведев је Јушченку у телефонском разговору поставио јасне услове: Украјина мора да плаћа тржишну цену гаса, мора да исплати две милијарде долара дуга и мора да прихвати „контролне механизме“, укључујући енергетске званичнике две земље и посматраче ЕУ који ће верификовати ток гаса кроз Украјину.

Како је Украјина недавно од ММФ-а добила зајам од 16,5 милијарди долара за превазилажење глобалне кризе, Медведев је још прецизирао да дугови морају да се врате „до последње рубље“, може и будућим приходом од транзита.

Шта је спорно што Руси траже да Украјинци плаћају тржишну цену? Зашто би гас продавали по „братским ценама“? Неплаћени рачуни? Сваки протестант са Запада би стао у одбрану онога коме се не плаћа дуг. Контролни механизми? Зар око тога има нечег спорног. Проблем је што се све умногоме тиче високе политике.

Хладни рат, или рат хлађењем?

Из Вашингтона су одмах стигле критике да Москва „прети својим суседима и манипулише њиховим приступима енергији“. Готово дирљиво и баш необично од администрације која зарад сопствене безбедности, укључујући и енергетске, шаље војнике хиљадама километара далеко. САД би свакако волеле да Украјина буде у НАТО-у, између осталог да би били ближи резервоарима нафте и гаса Кавказа и централне Азије.

Јушченко је ту да помогне. Улазећи у рат са Русима око гаса, Украјинац је заиграо само на једну карту, рачунајући да ће бити добитничка када се следеће године на председничким изборима суочи са премијером Јулијом Тимошенко, коју красе много умеренији ставови према Москви.

Не бих се кладио на Виктора. Као што је Сакашвили Русима омогућио да покажу чврстину, тако и Јушченко. Као што је током рата у Грузији Кремљ јасно дао до знања да је одредио границе преко којих не може да се пређе, сем уз ризик сукоба, тако је и сада исказао да је спреман да на све начине брани своју безбедност, укључујући и изворе и путеве енергије.

Русија се одавно противи идеји Џорџа В. Буша да Украјина што пре буде примљена у НАТО. Биће да се Јушченко прерачунао. Руси му неће допустити да им срозава кредибилитет као поузданог енергетског партнера Европске уније. Немци, Французи или Италијани не желе да улазе у конфликт са Русима остављајући новим чланицама, махом онима из састава бивше совјетске империје, да приврженост демократији мере оданошћу Америци и подршком Украјини у спору око гаса.

Јушченку прети да прође као Сакашвили који се занео мишљу да ће га НАТО бранити по сваку цену. Украјинац уваљује Европску унију у исту непријатну ситуација у коју је Грузин прошлог лета увео НАТО.

Не делим мишљење коментатора „Украјинске правде“ да су и Руси и Украјинци ризиковали да се дискредитују по формули „имиџ ништа, гас све“. Не сумњам да ће гас несметано тећи уз верификаторе ЕУ и да више неће мистериозно нестајати на путу кроз Украјину. Јушченко је ризиковао, и изгубио.

То што је гасна криза погодила 14 европских држава, што је Балкан највећа колатерална штета, само је део велике игре.

Европа је нервозна. Наставиће да трага за алтернативним путевима енергије, како не би у оволикој мери зависила од Русије, али не разуме како неко не плаћа испостављене рачуне и свакако неће допустити да јој посао кваре у Кијеву, па ни Вашингтону.

Нервозна је и Србија. Колико до пре неки дан изгледало је да смо, по цену оштрих дебата и подела у Влади, обезбедили гасну будућност. Онда –бум. Руси своју српску православну браћу нису чак ни обавестили о томе шта их чека за бадње вече. Информацију о потпуном прекиду снабдевања добили смо преко Мађара.

Народ каже да никада не треба сва јаја стављати у једну кошару. Под условом да имате најмање две. Са гасом то није случај па су многи овдашњи промрзнути купци руског гаса били осуђени да, замотани у ћебад, слушају вести које су стизале са преговора у Москви или Бриселу.

Није то ипак читава прича. Каква је то држава чије резерве покривају један дан? Свако иоле озбиљније домаћинство опремљеније је од Србије, државе без зимнице. Болна је, а по власти оптужујућа чињеница, да 25 година – словима двадесет пет – чекамо да завршимо једини резервоар гаса у Банатском Двору.

Ко да верује у визије? Ко то тамо пева о енергетској безбедности Србије? Добро је што је Тадић најавио да ће се преиспитати како смо доспели у ову ситуацију. Само да и преиспитивање не траје наредних 25 година.