Meni

Čedomir Antić

Bitka za bitku

Zašto je bilo neophodno naknadno izuzimanje Kosovske bitke iz srpske istorije? Nedavne aktivnosti albanskih kosovskih vlasti jasno ukazuju na nameru

Dvadeset godina traje velika borba oko prošlosti. Kosovska bitka, jedna od velikih bitaka srednjovekovne srpske države, kasnije zlatna nit narodnog predanja i jedan od temeljaca nacionalnog mita, postala je predmet političke kalkulacije, intelektualne akrobatike i nacionalističke otimačine.

Mnogobrojni autori, često uticajni kao Noel Malkolm, Petrit Imami, Stiven K. Pavlović, tvrdili su da bitku na Kosovu nisu vodili srpska i turska vojska, već je osmanske trupe dočekala jedna feudalna koalicija u kojoj je pored srpskih i bosanskih velikaša bilo Hrvata, Albanaca i pripadnika drugih naroda. Jedan poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije čak je javno ustvrdio kako je reč o jednoj maloj i beznačajnoj bici (mada savremena nauka procenjuje da je u njoj učestvovalo više ratnika nego u ranijim i kasnijim bitkama kod Hejstingsa, Kresija, Mancikerta ili Pavije).

Zanimljivo je da u vreme kada se bliži dvestota godišnjica postojanja kritičke istoriografije na Balkanu, kada su dela generacija istoričara, njihove nedoumice, sporovi i plodovi rada svima lako dostupni, u eri Interneta... često upravo oni koji kritikuju „romantičarski” pristup prošlosti, govore o potrebi da istorija bude deideologizovana i oslobođena predrasuda, iz određenih razloga prihvataju upravo ideologizovano i ograničeno tumačenje prošlosti.

Razume se da nacionalni identitet i osećanje nisu postojali u 14. veku. Ipak, neobično je da oni koji smatraju da je narodno predanje doprinelo srpskom nacionalizmu u 20. veku, spremno učestvuju u konstrukciji naknadnog predanja kod drugih naroda. Čudno je da o „albanskim feudalcima” danas govore oni koji očigledno ne razumeju da etnička pripadnost svakako nije određivala pripadnost nekog srednjovekovnog plemića već naprotiv odanost njegovom senioru i vladaru.

Tvrdnje da su u Kosovskoj bici ujedinjeni balkanski, pa čak i evropski, narodi dočekali osmansku vojsku potiču od nekoliko poznijih, uglavnom istočnjačkih izvora. O ovoj bici, koja je obavijena maglom nejasnih uspomena iz još dve veoma važne bitke koje su se odigrale na približno istom mestu tokom narednih osamdeset godina, prekrivenoj slojevima nacionalne uobrazilje i verskog mita, veoma se malo zna. Međutim, teza o koaliciji vladara prepoznatljiva je od vremena pisca Urdža iz Jedrena (oko 1467. godine), te poznijih autora – Persijanca  Šukrulaha i slavnog osmanskog povesničara Idrisa Bitlisija – koji spominju da su pored Srba na Kosovu ratovali „Ugari, Arbanasi, Česi, Bugari, Franci...”, ali i „Česi i Poljaci”. Namere osmanskih autora, koji su pisali u vreme najvećeg uspona carevine, veoma su jasne: jedina bitka u kojoj je pao sâm osmanski sultan, nije mogla da ima tek lokalni značaj. U toj bici nije samo „palo” jedno, već je „zadobijeno” drugo carstvo.

Istoriografija je odavno utvrdila, pre svega na osnovu analize najstarijih izvora, da je na Kosovu pored vojski kneza Lazara i Vuka Brankovića učestvovao još i odred pod komandom Vlatka Vukovića vlastelina bosanskog kralja Tvrtka – u to vreme okrunjenog krunom Nemanjića. Vitezovi i vojnici iz drugih zemalja mogli su učestvovati samo pojedinačno, što je na primeru Ivaniša Paližne, izbeglog ugarskog feudalca koji je po ovoj, novoj, mitološkoj matrici u Kosovskom boju predstavljao „Hrvate”, odavno i dokazano.

Zašto su bili neophodni ovakva mitologizacija i naknadno izuzimanje Kosovske bitke iz srpske istorije? Nedavne aktivnosti albanskih kosovskih vlasti jasno ukazuju na nameru. Tvrdnja da nastavna jedinica o Kosovskoj bici u srpskim udžbenicima ne promoviše mir i toleranciju i preporuka da ona bude uklonjena, parola demonstranata u Prištini koji su protestujući protiv zabrane zara nosili transparent „musliman od 1389. godine” (mada je oblast današnjih Kosova i Metohije pala pod osmansku vlast tek sredinom 15. veka, a većina predaka današnjih Albanaca počela da je naseljava tri veka kasnije) i, konačno, ova tvrdnja o internacionalnim snagama koje su poražene na Vidovdan 1389. treba da doprinese potpunoj diskvalifikaciji i zatiranju ne samo srpske nacionalne uspomene na Kosovsku bitku već i međunarodne identifikacije istorije Kosova kao dela, između ostalog, i istorije srpskog naroda.

Sto dvadeset godina pošto je srpsko društvo pokazalo spremnost da u jeku najveće nacionalne zanesenosti prihvati sud istoriografije o tome da Vuk Branković nije izdao, baš kao što cara Uroša nisu ubili Mrnjavčevići, i odrekne narodnim pesmama status prvorazrednih istorijskih izvora, prestižni evropski izdavači, slobodoumne fondacije i ubeđeni domaći modernizatori stvaraju novi mit.

Zašto?

Napredni klub

Čedomir Antić
objavljeno: 25.11.2010.

Poslednji komentari

Чедомир Антић | 06/12/2010 08:53

Уважени господине Горане, Не разумем питање. Не мислим да у Србији живе само једноћелијски организми који не памте прошлост.

Марко М. | 12/12/2010 07:23

Зато нисам хтео да постанем историчар. Стално се постављају питања на погрешне адресе. Народ бира на изборима, и чита новине, а политичари немају времена за читање новина, зато што су на власти. Њих то треба да питаш, народ зна.

cane stane | 17/03/2011 18:47

Свиђа ми се ваше размишљање које произилази из бројних чињеница. Све што сте навели је историска истина. Познато ми је када почиње стварање нњционалне свести и државе, али ме једна чињеница збуњује, а то је да је Цар Душен забранио србима да се жене са власима. Помињу се само власи, а арбанаси, ваљда су били у албанским планинама. Незнам дали има писаних докумената који у Немањо време јасније говори о стању на том делу Балкана од ПОВЕЉА наших владара.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije