Svi znamo priču o babi (postoji i verzija sa čobaninom) koja je povicima „vuk!” uzbunjivala selo, a kada se vuk napokon pojavio više joj niko nije verovao i niko joj nije došao u pomoć. Ali moguć je i obrnuti slučaj. Naime, da se neke dobre vesti toliko puta najavljuju, objavljuju, povlače i razvlače da kada se konačno i dogode svi su već oguglali i više im se niko ne raduje.

Kao što sam već rekao onomad, i „beli šengen”,i SSP,i razni „odlučujući iskoraci” na evropskom putu već su toliko puta proslavljeni i, takoreći, avansno naplaćeni, da je bilo iluzorno u tom pogledu očekivati neku euforiju. I zato, pošteno govoreći, aktuelne evroekskurzije u stilu „prvi put sa Božom, Palmom u Evropu” imaju više komičan efekat nego što dodatno podstiču srpski entuzijazam glede evropskih integracija. Ne treba zaboraviti da je, svojevremeno, i Miloševićeva propaganda bezdušno eksploatisala temu srpske nacionalne ugroženosti, spoljnih neprijatelja i domaćih izdajnika, da mu na kraju ljudi nisu verovali čak ni ono u čemu je bio u pravu.

Stavljanje Srbije na „belu šengen” listu predstavlja dobru vest i niko normalan to neće poricati. Međutim, isto tako niko normalan i odgovoran ne bi smeo da vizne olakšice, odmrzavanje Prelaznog trgovinskog sporazuma ili, eventualno, buduće zatvaranje nekog poglavlja u pregovorima sa EU stavlja u isti rang sa zaštitom nacionalnog suvereniteta i teritorijalne celovitosti. I to ne samo kada je reč o Kosovu i Metohiji. Siguran sam da bi zadovoljstvo zbog toga što je srpski evropski voz najzad krenuo sa mrtvog koloseka bilo neuporedivo veće da ne postoji izvesna sumnja da je taj pomak – makar indirektno – plaćen i cenom koju naprosto nije pristojno i nije evropski plaćati.

Zato je, čak i ako se poklopilo slučajno, a skoro je sigurno da nije, veoma ružan utisak ostavila činjenica da se definitivna potvrda vesti o ukidanju viza preklopila sa trenutkom usvajanja Statuta Vojvodine u republičkom parlamentu. Čak i ako verovatno nije bilo direktnog pritiska i uslovljavanja u formi „vize za statut”, ovakav „tajming” nedvosmisleno govori o tome da su i u samoj vlasti (tačnije, u makar jednom njenom delu) bili svesni da je tu reč o nečemu što je pomalo neprijatno, čega se možda treba stideti i što treba držati što dalje od fokusa javnosti i sebe lično. Uostalom, zar bi, u protivnom, i predsednik i premijer propustili priliku da se pojave u Novom Sadu na svečanom proglašenju statuta?

Nema spora da je tehnički deo posla oko ukidanja viza odrađen uglavnom uspešno i profesionalno. I u tom smislu sve nadležne službe i ministarstva zaslužuju pohvalu. Ali ne treba preterivati. Istog dana kad i Srbiji, vize su ukinute i za Makedoniju i Crnu Goru. Ako su njihovi organi, čiji administrativni kapacitet, najblaže rečeno, nije bio na naročitom glasu čak ni u razmerama nekadašnje SFRJ, dakle, ako su makedonski i crnogorski državni organi uspeli da ispune sve šengenske zahteve, ne vidim razloga za preteranu euforiju u Srbiji. Tim pre što oni pad šengenskog zida nisu morali plaćati amputiranjem – barem, viznim – dela svoje teritorije i građana na prostoru Kosova i Metohije.

Sem toga, ovih dana se najavljuje da bi u narednih godinu-dve mogle biti ukinute čak i za Rusiju i Ukrajinu. Zato mislim da je taj proces rušenja „šengenskog zida” manje plod neke vanredne sposobnosti domaćih političara, a mnogo više u vezi sa problemima na evropskom tržištu radne snage, tj masovnim odlaskom u penziju posleratne, takozvane „bejbi-bum” generacije, kao i željom da se aktuelna demografska rupa u EU populaciji radije popuni lakše adaptivnim, belim i hrišćanskim stanovništvom sa evropskog juga istoka nego muslimanima i obojenim imigrantima iz Afrike i Azije. No, naravno, to vam evropski komesari i naši političari nikada neće tako reći. Prvi zbog političke korektnosti, a drugi iz straha da ne devalviraju sopstveni uspeh.

Bilo kako bilo, mora se priznati da je vlast ovu godinu okončala furiozno, u gotovo predizbornom stilu. (A opozicije, odnosno „nacionalnih stranaka”,opet, baš kao i u završnicama poslednjih predizbornih kampanja, nigde nije bilo.) Vize, trgovinski sporazum, kandidatura i – kao obavezni šlag na političkoj torti – novi aneks ugovora sa ,,Fijatom”, koji će, izgleda, konačno morati nešto i da uloži u kragujevački „posao veka”, koji mu je država Srbija tako velikodušno poklonila. Ako izuzmemo ,,sitnicu” od onih Dinkićevih 1000 evra od akcija i (ne)naučnu fantastiku u vidu „dvesta hiljada novih radnih mesta”, činjenica je da je ova vlada ispunila veći deo svoje evropske agende. Ali treba primetiti i da su svi pokloni ispod ove novogodišnje jelke, zapravo, prošlogodišnji. Odnosno svi su najavljeni do kraja 2008. i prvi januar 2009. Da su stigli tada kada su obećani, Srbija možda ne bi bila mnogo srećnija zemlja, ali bi srpska vlada bila u mnogo boljem položaju. Ovako, svi ovi evropski darovi, po svoj prilici, jedva da će biti dovoljni za miran zimski san i da zacele voždovačke rane.

A o Kosovu, Vojvodini i Republici Srpskoj ćemo, valjda, misliti sutra.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”