Сви знамо причу о баби (постоји и верзија са чобанином) која је повицима „вук!” узбуњивала село, а када се вук напокон појавио више јој нико није веровао и нико јој није дошао у помоћ. Али могућ је и обрнути случај. Наиме, да се неке добре вести толико пута најављују, објављују, повлаче и развлаче да када се коначно и догоде сви су већ огуглали и више им се нико не радује.

Као што сам већ рекао ономад, и „бели шенген”,и ССП,и разни „одлучујући искораци” на европском путу већ су толико пута прослављени и, такорећи, авансно наплаћени, да је било илузорно у том погледу очекивати неку еуфорију. И зато, поштено говорећи, актуелне евроекскурзије у стилу „први пут са Божом, Палмом у Европу” имају више комичан ефекат него што додатно подстичу српски ентузијазам гледе европских интеграција. Не треба заборавити да је, својевремено, и Милошевићева пропаганда бездушно експлоатисала тему српске националне угрожености, спољних непријатеља и домаћих издајника, да му на крају људи нису веровали чак ни оно у чему је био у праву.

Стављање Србије на „белу шенген” листу представља добру вест и нико нормалан то неће порицати. Међутим, исто тако нико нормалан и одговоран не би смео да визне олакшице, одмрзавање Прелазног трговинског споразума или, евентуално, будуће затварање неког поглавља у преговорима са ЕУ ставља у исти ранг са заштитом националног суверенитета и територијалне целовитости. И то не само када је реч о Косову и Метохији. Сигуран сам да би задовољство због тога што је српски европски воз најзад кренуо са мртвог колосека било неупоредиво веће да не постоји извесна сумња да је тај помак – макар индиректно – плаћен и ценом коју напросто није пристојно и није европски плаћати.

Зато је, чак и ако се поклопило случајно, а скоро је сигурно да није, веома ружан утисак оставила чињеница да се дефинитивна потврда вести о укидању виза преклопила са тренутком усвајања Статута Војводине у републичком парламенту. Чак и ако вероватно није било директног притиска и условљавања у форми „визе за статут”, овакав „тајминг” недвосмислено говори о томе да су и у самој власти (тачније, у макар једном њеном делу) били свесни да је ту реч о нечему што је помало непријатно, чега се можда треба стидети и што треба држати што даље од фокуса јавности и себе лично. Уосталом, зар би, у противном, и председник и премијер пропустили прилику да се појаве у Новом Саду на свечаном проглашењу статута?

Нема спора да је технички део посла око укидања виза одрађен углавном успешно и професионално. И у том смислу све надлежне службе и министарства заслужују похвалу. Али не треба претеривати. Истог дана кад и Србији, визе су укинуте и за Македонију и Црну Гору. Ако су њихови органи, чији административни капацитет, најблаже речено, није био на нарочитом гласу чак ни у размерама некадашње СФРЈ, дакле, ако су македонски и црногорски државни органи успели да испуне све шенгенске захтеве, не видим разлога за претерану еуфорију у Србији. Тим пре што они пад шенгенског зида нису морали плаћати ампутирањем – барем, визним – дела своје територије и грађана на простору Косова и Метохије.

Сем тога, ових дана се најављује да би у наредних годину-две могле бити укинуте чак и за Русију и Украјину. Зато мислим да је тај процес рушења „шенгенског зида” мање плод неке ванредне способности домаћих политичара, а много више у вези са проблемима на европском тржишту радне снаге, тј масовним одласком у пензију послератне, такозване „бејби-бум” генерације, као и жељом да се актуелна демографска рупа у ЕУ популацији радије попуни лакше адаптивним, белим и хришћанским становништвом са европског југа истока него муслиманима и обојеним имигрантима из Африке и Азије. Но, наравно, то вам европски комесари и наши политичари никада неће тако рећи. Први због политичке коректности, а други из страха да не девалвирају сопствени успех.

Било како било, мора се признати да је власт ову годину окончала фуриозно, у готово предизборном стилу. (А опозиције, односно „националних странака”,опет, баш као и у завршницама последњих предизборних кампања, нигде није било.) Визе, трговински споразум, кандидатура и – као обавезни шлаг на политичкој торти – нови анекс уговора са ,,Фијатом”, који ће, изгледа, коначно морати нешто и да уложи у крагујевачки „посао века”, који му је држава Србија тако великодушно поклонила. Ако изузмемо ,,ситницу” од оних Динкићевих 1000 евра од акција и (не)научну фантастику у виду „двеста хиљада нових радних места”, чињеница је да је ова влада испунила већи део своје европске агенде. Али треба приметити и да су сви поклони испод ове новогодишње јелке, заправо, прошлогодишњи. Односно сви су најављени до краја 2008. и први јануар 2009. Да су стигли тада када су обећани, Србија можда не би била много срећнија земља, али би српска влада била у много бољем положају. Овако, сви ови европски дарови, по свој прилици, једва да ће бити довољни за миран зимски сан и да зацеле вождовачке ране.

А о Косову, Војводини и Републици Српској ћемо, ваљда, мислити сутра.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”