Пре извесног времена сам на телевизији са пажњом гледао уваженог психијатра Љубомира Ерића који је говорио о страху од смрти. У једном тренутку поменуо је како је сасвим могуће да баш та врста страха лежи у основи уметничког стварања. Да ли је стварно тако? Оно што ја могу рећи јесте да у суштини драмског стваралаштва лежи – време. А снажна осећања којa оно буди док тутњи поред нас основна су грађа било ког филма или позоришног комада.

Зашто је то тако? Могући одговор на то ми је, још док сам био студент, пружио један теоретски физичар. На моју примедбу како никако не могу прихватити чињеницу да је космос бескрајан и да помисао на то у мени изазива нелагоду, он ми је, отприлике, рекао следеће: „То је зато што је ваш живот коначан. Свест о томе да ћете једнога дана умрети најснажније је осећање којe у себи носите па, стога, космос и не можете замислити као нешто бесконачно.“

У животу често нисмо свесни снаге утиска који време на нас оставља. Тек ту и тамо нас његов незаустављиви ток подсети на тврдњу мог саговорника, теоретског физичара. Али то је нормално. Било би паклено када бисмо се на сваки знак пролазности и приближавања краја живота трзали и због тога очајавали. Живот је често исувише леп и узбудљив да бисмо га кварили сталним ламентирањем над жалосном чињеницом да ће његово употребно време једнога тренутка истећи.

Међутим, када стварност почнемо да претварамо у драмски материјал прва ствар којом ћемо се позабавити јесте баш време. Филмови и комади трају само два сата, а обухватају приче које се одвијају месецима, годинама, понекад деценијама. У њима не сагледавамо целокупне судбине људи већ само њихове делове, издвајамо поједине важне тренутке њихових живота, а догађаје из реалности почињемо да делимо на битне и небитне… Шта ми то, заправо, радимо? Реално, геофизичко време претварамо у нешто друго – у драмско време.

Оно што драмски ликови изговарају и делају такође је сачињено од времена. „Одмах да си дошао!“ „Тако те дуго нисам видео.“ „Срешћемо се идуће године на истом месту.“ „Никада те нећу заборавити.“ У сценаријима најчешће наилазите на реченице као што су: „брзо устаје и излази“, „нешто касније, кафана је пуста“, или „за то време, она га чека испред куће.“

То, наравно, није све. Промене у изгледу, понашању и односима актера драме такође говоре како је у међувремену протекло време. То гледаоци најпре примећују и на њих то оставља најјачи утисак. Пролази им кроз главу: „Они се више не воле.“ Или: „Сада ће је убити!“ Или: „Како је лепо остарила.“

Драме се често одигравају у одређеним епохама из прошлости које се од садашњости разликују низом важних детаља, од одеће у којима су актери, преко изгледа простора по коме се крећу, па до начина на који се они понашају. Пратити причу која се одвија, на пример, у викторијанско доба представља стално поређење ондашњих и данашњих мерила морала, онога и овога времена. Исто важи и за приче из будућности. У њима је можда најјасније приказана интима аутора и његово промишљање о времену.

Шта, међутим, рећи за античку трагедију у којој, по дефиницији, постоји јединство времена и места радње? Ту се сцене одвијају у садашњости и трају онолико колико би трајале и у животу. Да, али изнад свега лебди фатум , неумитна игра судбине вођена вољом богова. Сва трагика античке драме потиче из супротстављања јунака тој вољи, а то је управо оно што је поменуо мој познаник, теоретски физичар. Бескрајна моћ богова није ништа друго до бескрај космоса који буди непријатна осећања код нас, коначних бића. Борба против воље богова у ствари је узалудни покушај јунака да зауставе време, да победе сопствену пролазност.

Ту долазимо до најбитнијег. Драмска напетост, предуслов сваке нарације, није ништа друго до посебно организовано време. Камера која споро пузи ка жртви сeријског убице изазива ужас, брзо смењивање кадрова на игранци сугерише почетак једне нове љубави, измештени и испремештани временски токови представљају загонетку у неком трилеру коју гледаоци свим силама желе да реше… Хичкок је свој посао описао отприлике овако: „Ја све време само затежем уже које је разапето између два чекрка и настојим да оно пукне што касније.“

И тако даље. Ово, свакако, није место за предавања о драми. Али можда јесте за постављање питања: да ли се сви ми, који се бавимо уметношћу, стварно бојимо смрти? Можда. Чак иако тога нисмо свесни, снимити филм или написати позоришни комад у суштини представља покушај да се ток времена, ако не заустави, бар на тренутак успори. Оно што је, међутим, важно да се каже, у том покушају ми не цвокћемо. Нисмо кукавице него сведоци. Страхом од смрти ми се играмо, и то нам причињава велико, огромно задовољство.