То да је Србија пред расулом, не сведоче само несрећни радници који уместо на пањ стављају главу на пругу, дисфункционалан судски систем у којем је могућно да готово свакодневно сведочимо о невероватним судским одлукама, или пак несмањена жестина са којом се, упркос најављеној борби против корупције, и даље пељеше грађани и држава – већ и нечувени акт насиља у школи, у којем је један малолетник шамарао и пљувао професорку, шта год да је био разлог.

И без обзира на општу сагласност у згражању и огорчењу, упркос новооткривеном детаљу према којем је поменута професорка недопустиво прекорачила овлашћења ударивши прва ученика, и упркос педагошким експертизама намерним да објасне поменуто насиље малолетника, шамари у школи су пали, и Србија мора да се суочи с том драматичном чињеницом. Али основно питање није о томе какве ће санкције поднети актери и како ће реаговати надлежни, већ како је могућно да је до тога дошло.

Чини се, наиме, да је у овом догађају беспримерно срозавање школства, започето још деведесетих, када се на друштвену сцену пењу криминалци и битанге као мрачни хероји, а перфектуирано у оквиру турбо-капиталистичке парадигме Србије у транзицији, када је у фасцинацији олаким богаћењем, лаконски пласирана теза да ,,у просвету иду најгори, неспособни и губитници”, добило своје природно и логично заокружење.

И заиста, не само да су просветни радници, сагласно новој ,,вредносној мапи”, дискредитовани бедним платама и генерално лошим условима рада, који су их нагнали да у последњих десет година најмање два пута годишње најављују штрајк, него су и симболички отписани, као професија која је генерално економски непрофитабилна и политички безначајна.

Општа места политичких кампања у којима све врви од ,,будућности за младе”, ,,доброг образовања” и ,,могућности модерног школовања”, иначе у потпуном нескладу с тужном стварношћу (да не спомињем ,,аферу индекс”!) у којој царују курсисти разних фела и инстант експерти, уз које је стасала нова идеологија школовања, оријентисана превасходно ка стицању оцена а не знања, ефикасности (?!) и подразумевајућим марифетлуцима који школовање чине заправо небитним за будући социјални статус појединца, најеклатантнији су показатељ дубоке друштвене и вредносне климе у којој Србија грца.

Како иначе објаснити чињеницу да у поменутом инциденту нико од присутних ђака не реагује, да нико не узима у заштиту наставницу, а да при том један ученик целу сцену (хладнокрвно?) снима мобилним телефоном? Како то да нико од ђака није отишао по помоћ и да се заправо цела сцена одвија у некој врсти свечане тишине, драматично обележене фасцинацијом насиљем, новим комуникативним кодом у којем се ,,права ученика” бране батинама? Зар то што су изостале очекиване и природне реакције одељења није срамна слика нашег суноврата, у којем се назире генерација малолетника неспремних да се, сагласно друштвеним и моралним нормама, успротиве насиљу силеџије? Није ли ова понижавајућа епизода спонтани игроказ стварне и тешке кризе институција, кризе ауторитета, кризе морала и кризе вредности са којима се српско друштво суочава?

Aко се овоме дода чињеница да су сви електронски медији у својим ударним терминима објавили поменути снимак (претходно пласиран на Интернету) и да је несрећна професорка, сваким емитовањем прилога поновно била шамарана, то јест мимо своје воље симболички жртвована, како на олтару наше саблажњености тако и на обавези медијске курентности и сензационализма, а да се нико није запитао о додатној моралној и психичкој штети која јој се накнадно наноси, нити се ико забринуо над јавним понижењем жртве – онда детектовање поменуте кризе вредности представља малу утеху над стварношћу која делује застрашујуће.

Јер поменути шамар, није добила само (лоша? несавесна? неспретна?) наставница, и није то само шамар који је пао у једној провинцијској стручној школи, у коју иду углавном лоши ђаци, без много ентузијазма и светле будућности. То чак није ни шамар упућен српском школству, већ нашем друштву у целини. Уколико га примимо као отрежњујући, можда за нас има наде.

културолог