Konačno dobismo domaću verziju „Beverli Hilsa”, „Nestašnih godina”, „Gimnazije”... i sličnih serija u kojima smo upoznavali život američkih, australijskih, francuskih... tinejdžera sve tražeći paralele, sličnosti i razlike sa ovdašnjim njihovim vršnjacima. Svojevremena popularnost pomenutih naslova potvrđivala je potrebu mladih gledalaca da na TV ekranu nađu sopstvenu generaciju u glavnoj ulozi, sa junacima sa kojima se mogu poistovećivati, u situacijama koje su im srodne. Na prijemčivost ovih „omladinskih priča” nije presudno uticalo nacionalno, socijalno, kulturno pa ni ekonomsko okruženje u kojem se odvijala svakodnevica nekog školskog društvanceta na ovom ili onom kraju sveta, već „rani jadi” koji su sve njih obrvali u tim osetljivim adolescentskim danima.

Da li su i one onomad, pre deceniju-dve, kao sada „Priđi bliže” (RTS, scenario Danica Pajović, režija Petar Stanojlović) rađene po metodi „Edukacija kroz zabavu” nije poznato. No jasno je bilo da vešti autori nisu tada zaboravili nijednu mladalačku muku, nisu zaobišli nijedan mali-veliki problem: slamanje roditeljskog (i profesorskog) autoriteta u osvajanje slobode; iskušenja drugarstva i prijateljske vernosti; teškoće u učenju, ne samo gradiva, nego i pravila društvene prilagodljivosti, tolerancije, solidarnosti, prihvatanja različitosti… U dramski kontekst smeštani su i bogati i siromašni, i crni i beli, i zdravi i bolesni. I prvo pijanstvo, i prvi seks. I dobri i loši postupci. I lepe i ružne emocije... A sve to s ciljem da mladi gledalac iz te virtuelne, televizijske stvarnosti izvuče neku pouku, savet, rešenje, putokaz za snalaženje u realnoj, sopstvenoj.

Nema sumnje da će baš tako biti i u seriji „Priđi bliže” što se koncepta, sadržaja, tretmana tema tiče. No efekat će zavisiti od uverljivosti interpretacije, najviše od toga koliko će akteri delovati ubedljivo, prirodno i autentično. Prva epizoda stvara utisak da je većina iskusnih glumaca odmah našla pravu meru za svoje likove, a da među mladima ima preforsiranosti i „preglumljivanja”. Čini se, takođe, da primenjena duhovita rešenja, kao element neophodan za relaksirajuću i zabavnu dimenziju dramskog tkiva, mogu da skliznu u olakost, proizvoljnost, karikaturu. Naglašenija dokumentarna faktura u odnosu na stilizaciju mogla bi da pomogne da serija u celini postane funkcionalnija.

A sve to pod pretpostavkom, naravno, da se tinejdžeri od kompjuterskog okrenu TV ekranu. Bar 45 minuta sedmično, nedeljom predveče. Ukoliko su oni tada na „fejsbuku” ili u pripremama za izlazak – gledaće odrasli. Može i njima valjati...