Равница титра у летњој оморини. Поподне се протеже као лења мачка. Клизи време као бицикла прашњавим друмом. Тражим свој одраз у тешким и дубоким водама Дунава код Бездана. На другој обали заувек је нестао део мене.

Тих, већ поодмаклих деведесетих, Сомбор је за мене представљао велико искушење. Требало је прихватити чињеницу да Марија Старчевић више није госпођица професорица са филцаним шеширићима и свиленим кошуљама - изгубила се негде по захукталим возовима на релацији Осијек - Винковци - него је она жена усплахиреног погледа, у предимензионираној одећи која стидљиво продаје своје букете на цветној пијаци, преко пута књижаре "Бездан".

Драгоцени мириси ружа и багрема уносили су у мој огољени избеглички живот дах раскоши успркос свеопштем сиромаштву. Продавала је, више поклањала цвеће оним људима који су знали да се међу тананим гранчицама скромног ливадског биља крију раскошни снови и једна душа од паучине. Требало је само затворити очи и удахнути дубоко.

У Сомбору сам се обогатила неизмерно. За дивна пријатељства и животна искуства. Данас ми се чини да је све баш тако морало да се деси. И да се живи. Упркос свему. Упркос злослутним јутарњим бомбама које су падале тог тескобног пролећа и сејале прашину и смрт на разбокорене и упитне дечије погледе Петра, Страхиње, Сање, Стојана... Разбијени прозори и илузије. Слегла се тешка тишина након НАТО бомби и разбила наше снове...

Sydney, 07/2010.

Данас је дуго и неутешно пљуштала киша ронећи своје стаклене сузе. Пустошила је све око себе, уносила немир и доносила сећања. Сећања на мирисне прољетње кише - мирис блата и зумбула и топлог хлеба. Тога хоћу да се сећам. Учили су нас да верујемо да је овај свет непријатељско место, непрекидна борба за опстанак и да на њему нема сигурности.

Верујем , међутим да је живот непрекидно трагање и проналажење смисла не постоји „како заправо јесте“, све је ствар личне интерпретације, доживљаја, схватања и осећања. Живот је напор да се пронађе делотворно, што нас испуњава и усрећује, само покушај да се досегне универзална истина...Нема одговора који важе за свакога. Способност да се мењамо и поново проналазимо одговоре и разлоге је оно што нас одржава. То је велика утеха.

Марија Старчевић, Аустралија