„Сојуз на Титови леви сили”. Одмах поред натписа огромна тробојка са петокраком на зиду. Стара железничка станица у Скопљу не ради од земљотреса јула 1963. Сат стао у 5 и 17 и време као да стоји у том делу Скопља. Као да си у старој Југославији, можда томе доприносе и језици који се без страха изговарају: македонски, српски, албански... И слика некадашњег маршала. Она иста коју су копирали многи други укључујући бивше примерне пионире, амбициозне председнике Савеза социјалистичке омладине, генерале превртаче. Све оне који су на сваки начин покушавали да личе на Тита; такве смо као клинци звали Титићи мали.

Вероватно под утицајем онога што се дешава недалеко од нас, намећу се питања: да су Тито и СФРЈ живи, да ли би и нас бомбардовали, онако успут, до Либије, јер не испуњавамо критеријуме? Да ли би писало и зујало по страним медијима да Тито није више фактор стабилности на Балкану, да треба да се одрекне доживотне титуле председника државе (да ли то значи да би одмах морао да умре?) и да једнопартијски систем треба укинути? Да мора да оде јер гуши народ који нема никаква права на сопствени језик, веру, посао, здравствено и социјално осигурање? Да ли би се нападнута СФРЈ, која деценијама понавља да је братство-јединство највећа тековина, бранила само од спољашњег нападача? Или би морала да се више причува унутрашњих? Ко би први устао против Ужичке? Београд, Приштина, Љубљана, Загреб? Можда би се овога пута неочекивано прво Војводина побунила јер се опет чују гласови који се залажу за њено дистанцирање од осталог дела Србије. Да ли је то зато што некоме напољу и даље нисмо по вољи или је то воља незадовољних локалних политичара који за све криве Београд? Да ли су они који желе нове државе у ствари љути јер нису власт па је на овај начин траже у другој и по свом укусу уређеној микродржави? Да ли су СФРЈ разбили такви људи? Да ли је у међувремену свим тим силним новонасталим државама боље и да ли их свет поштује више него ону од које су се одвојили? А шта ако би се у самосталној Војводини једног дана подигло Качарево у коме живе 23 различите нације са жељом да се поделе на 23 суверене и од међународне заједнице признате државе? Вест би обишла свет: Качарево се одваја од Војводине. А када се све заврши председник Америке би дошао у пријатељску посету Качареву...

Србија је у таквим егзистенцијалним проблемима да кад неки тамбурају песму да ће нам бити боље када они буду а земље не буде – има оних који поверују да је то решење. Људи су уморни од хроничног немања па им се чини да је све боље од садашњега и да је Београд за све крив. У једној народној причи отац позива три сина да им каже шта да раде после његове смрти. Показује им он да се један прут лако преломи, али три много теже. Вероватно је човек мислио на слогу браће, или земље са сложним становништвом.

Можда се варам, можда је, што се нас тиче, ипак боље у насталој „Балканској Микронезији”. Можда су стара скопска железничка станица и заустављено време криви за искривљену слику, можда је браћи из поменуте приче ипак драже да као Титићи мали буду једине газде своје земљице? Можда то није грешка браће већ оца који их није упозорио да прут може неко други да преузме? А можда пре председника Америке неко из ове земље оде до Качарева и схвати да се заиста вреди потрудити око оваквих лепих примера различитости на малом простору.