Колико пута смо чули почетак неке приче која почиње са: „у поверењу... чуо сам”... „молим те ово је међу нама”... „немој ником да кажеш”... и све у том стилу. Између четири ока расправља се о судбинама,животима многих. Некад ми се чини да људи који стоје недалеко од мене, прислушкују више него што слушају оно што моје речи и покрети говоре. Као да памте сваку гримасу,уздах,тон да би могли што веродостојније пренети... коме? Поуздани извори жуборе.

Жута штампа, жути људи,жута планета. Диктирају нам како да живимо и то нам не смета. Налазимо задовољство у туђем ђубрету. Наше непоштење оправдавамо туђим, сви смо исти по грешкама док нашу радост и срећу кријемо. Отуђени човек од себе и од свог живота уз помоћ технологије својим воајерским дурбином тражи свој изгубљени садржај у другом. Псеудоним је заменио име,а анонимност је постала његова држава. Шпекулација животима је у току. Посматрање и коментари невидљивих људи кроз шпијунку у туђ живот сад су у моди. А да ли знају да онај ко посматра и сам је посматран. Ко се крије биће откривен.

Живим у приземној кући поред пута и немам завесе на прозорима,чуо сам да неки због тога мисле да је моја породица сиромашна. Нама уствари треба само светла. Често људи док пролазе зверају радознало,вуче их знатижеља да виде нешто. Шта? Треба њих питати. Понекад их изненадим у њиховом буљењу, питајући:треба нешто? А тек шта чују кад су отворени прозори,могу да мислим. Ја сам слободан човек у својој кући. Борба за светло и свеж ваздух носи за собом трачарење,олајавање,коментарисање другог. То су веома неговане дисциплине код нас у народу,сви ми подлежемо томе. Наш коментар о другом је коментар о нама самима.

А тек колико пута сам чуо тоталне глупости и бесмислице о ономе што сам рекао и урадио,да је све од тога истина вероватно не бих био жив, и то све у лошој, искривљеној,глупо испричаној интерпретацији доконе светине која себи прави забаву у свом незанимљивом животу. Где је храброст да се стоји иза својих речи, где је издржана одговорност да нас учини већим и драгоценијим но што јесмо. Некад се за став давала глава. Мало ко се потписује испод свог живота. Манипулација речима уносан је посао. Истргнуте изконтекста праве нови контекст. Време накићене грозе. Колико смо добили непотписаних честитки за празнике, све најбоље од непознатог. Као и сви људи који нас поздрављају на улици уз фразу, знамо се сто година, а ми не знамо ко су они и неможемо да се сетимо где и како смо се упознали. Кројено нам је , а да нам мера није узимана. Очи које нас виде онако како оне желе,а речи које никад нисмо рекли стоје као оптужба против нас. Постоје људи који би дали све од себе за мало пажње јавног сервиса. Под сјајем вештачког светла откривају се у својој беди . Топлота светла одузима им природне сокове и од њих прави газиране скотове. Гледаш како им мехурићи можданих ћелија ветре. После неког времена постају исхлапели и неупотребиво бљутави. Они који проглашавају неукус за укус одлазе на маргину са које су дошли.Таласи извитопереног друштва таласају и нас. Празне емоције и незапослени мозгови на сопствено увесељавање примају све то. Осећам се као слепи путник овог друштва. Колико пута смо иза својих леђа чули оно што нам нико у лице не би смео рећи. Подвојености шетају поред нас глумећи нешто сасвим друго. Бледимо сами себи док нас репризе из прошлости подсећају ко смо некад били. Овде се игра пингпонг са здравом памећу свих оних који су је још задржали.

Дани бивају све дужи, светло најављује пролеће. Леп живот протестује против ружне учмалости и каљаве зиме. Оптимизам ничим неизазван против утемељеног песимизма оправданог свачим.Прве висибабе нас поздрављају поред пута. Приметила их је моја ћерка. Није издржала и рекла ми је да уберем једну за поклон њеној мами. Деца примећују, за разлику од старијих.