Барак Обама испунио је једно од главних стратешких обећања: у одређеном року управо је довршио повлачење борбених (фронтовских) трупа САД из Ирака. Потез је, уједно, у складу и са његовим уверењем, као и анкетне већине код куће и у свету, да је претходни шеф Беле куће неосновано повео тај рат и да главну одговорност за судбини нападнуте земље треба да преузму њени лидери.
Принцип је у реду али стварност није. И седам и по година после инвазије и свргавања режима Садама Хусеина Ирак је још у кошмару. И даље га потресају жестоки оружани сукоби и несташице. Верски и национални расколи не јењавају па чак и онемогућавају састављање нове владе на основу резултата избора одржаних пре готово пола године. Ни домаће безбедносне снаге не остављају утисак да ће моћи саме да заведу ред, па ни да одбране поредак настао у једној од најдраматичнијих, спољном интервенцијом покренутих, транзиција новог доба…
Укратко: Американци се повлаче а криза остаје. Она није само ирачка: на деликатном тесту је концепт Вашингтона за решавање међународних „ситуација”, поготову на „проширеном” Блиском истоку (са Ираном, потенцијалном нуклеарном силом, и додатно разбукталим Авганистаном).
На делу је, заправо, оригинална операција: први пут, рекло би се, Америка повлачи главнину трупа са још врло ровитог – а за њене „виталне интересе” битног – терена, иако је на одступање не приморавају ни бурни протести њених грађана ни ратни противник. Обама се тако одриче још једног елемента заоставштине Џорџа Буша – да „Америка мора, по сваку цену, да победи у Ираку”.
Заправо, актуелни председник редефинише исход, који се обично сводио на победнике и поражене. У текућем расплету „јасно је једино да нисмо победили… а да нисмо ни поражени”, констатује коментатор „Вашингтон поста”. Аутор налази делимичност и у остваривању постављених ратних теза: „само смо свргли мрског деспота”, уз позивање на погрешну претпоставку да поседује оружје за масовно уништавање, а „нисмо успели у операцији пресађивања западне демократије за преобликовање Блиског истока”. У међувремену је Иран (у коме Вашингтон види изазов устаљеном поретку снага) „изразито повећао и утицај у региону и шансе да постане нуклеарна сила”.
Наследивши низ контрапродуктивности, Обама рачуна да су од њих боље и неодређености. Замеривши Бушу да је због Ирака занемарио основни циљ у борби против тероризма, он је послао појачање у Авганистан, где му познаваоци проричу један од два репризна исхода: „ни победа ни пораз”, или фијаско сличан некадашњем британском и совјетском краху.
У сваком случају, Обама не напушта Ирак. Од око 140.000 војника, колико их је било кад је он ступио на чело САД, тамо оставља њих око 50.000. Бројку довољно уверљиву да потврди одлучност САД да остане водећи спољни чинилац у Ираку и на (проширеном) Блиском истоку, главном свом испоручиоцу нафте, купцу оружја…
Суочен с падом личне популарности међу земљацима оптерећеним финансијским ломовима и високом стопом незапослености, као и под притиском да својим демократама повећа, сада пољуљане, изгледе на новембарским парламентарним изборима, Обама „жуди за спољнополитичким успехом”, констатовао је лондонски „Гардијан”. Повлачење борбених трупа из Ирака се уклапа у низ „недовршених послова” (каквим се сматрају разна маневрисања, од промене доза између слободе тржишта и државне регулације, до балканске недорађености). Такве ситуације омогућавају да се, у немогућности постизања дефинитивног успеха, испољава успешност. Процес који сугерише да се корак по корак побољшавају прилике, које су „толико сложене да превазилазе ограничености појединачних политичких мандата”.
Амерички потпредседник Џозеф Бајден се стога опет обрео у Ираку. Уверава да повлачењем главнине трупа Вашингтон не жели да ослаби Багдад, већ да га ојачава, јер га подстиче да формира владу на основу резултата избора. И да, уједно, гарантује да Америка рачуна с њим као поузданим стратешким партнером, савезништвом које ће у пракси, па и у најпротивречнијим околностима, Ираку бити важније од „братских веза” са шиитском влашћу у Ирану.
Истовремено, Обама настоји да, састанцима данас и сутра у Вашингтону, унапреди процес решавања спора између Израела и Палестинаца. То је лепа прилика за демонстрацију наведеног критеријума успешности: напредовање у блискоисточним преговорима траје око шест деценија, ништа мање него назадовање.
Обично се каже да „свему дође крај”. На „све ширем” Блиском истоку, усталио се „крај без краја”. Завршетак сваке етапе је махом почетак нове изазовне фазе, као што је то и повлачење борбених трупа САД из још хаотичног Ирака. 
Момчило Пантелић