21. VEK
Dok izabrani američki predsednik daje prve konkretne nagoveštaje šta će biti njegovi prioriteti od momenta kad se useli u Belu kuću – koju je ove nedelje, zajedno sa budućom prvom damom prvi put video iznutra, tokom „privatne posete“ predsedničkom paru kojem je istekao mandat – svet s pažnjom sklapa kockice njegovog političkog profila, političke filozofije i uverenja.

Glavna dilema pri tom je – da li će s reči preći na dela? Tokom kampanje, na raspolaganju su mu bile samo reči. One pak ne moraju obavezno da znače da sve što je u predizbornim govorima nagovestio kao moguće, kao politika može da postane i realno.

Ono što je, međutim, kod prvog tamnoputog predsednika u američkog istoriji sasvim izvesno, to je da brzo uči i da mnogo zna. Već diplome sa Kolumbija univerziteta i Harvarda su dokaz da je svestrano obrazovan, ali pošto je u modernom dobu obrazovanje permanentan proces, zanimljivo je pitanje – šta još formira Obamu? Sve više je informacija o tome koje ljude sluša, a počinje da se naslućuje – i koje knjige čita.

Tokom predizbornog maratona, on jedva da je imao vremena za spavanje, a kamoli za čitanje (osim neizbežnih „brifinga“ svog izbornog štaba). Ali, nije prošla nezapažena jedna fotografija iz sada već istorijske kampanje – ona u kojoj se budući predsednik sprema da uđe u avion, sa jednom knjigom u ruci.

To nije bila beletristika, već publicistika. Naslov te knjige je „Postamerički svet“.

Autor je Farid Zakarija, uticajni spoljnopolitički kolumnista „Njusvika“. U poplavi literature o opadanju američke moći, ova knjiga, baveći se takođe Amerikom i njenom pozicijom u prvoj deceniji 21. veka nudi jedan drugačiji pogled. Njena osnovna teza nije sunovrat Amerike, već uspon „svih drugih“.

Reč je o „sveobuhvatnoj transformaciji koja se nedovoljno razume“, objašnjava Zakarija (44), po rođenju Indijac, sa diplomom Jejla i doktoratom Harvarda. To što se „nedovoljno razume“ jeste činjenica da smo već zašli u novu eru, uprkos tome što nam svet izgleda „sasvim uobičajeno“.

Zakarija najpre impregnira platno na kojem će naslikati konture sveta koji se pomalja. Ta impregnacija ima dva sloja. Prvi je uspon Zapada, proces koji počinje negde oko 15. veka i ubrzava se krajem 18. Rezultati su modernost, nauka i tehnologija, trgovina i kapitalizam, poljoprivredna i industrijska revolucija.

Drugi sloj je uspon Amerike tokom 20. veka, koji joj je omogućio da postane najmoćnija nacija još od antičkog Rima i da dominira globalnom ekonomijom, politikom, naukom i kulturom.

Na toj osnovi se, najzad, pomalja slika pomenutog „uspona ostalih“, najvidljivijih u Aziji (Kina i Indija), ali koji se ne odnosi samo na Aziju.

Za ovo autor navodi niz dokaza, od kojih su najprimetniji oni najtrivijalniji, ali sa jakom simbolikom: od 25 multinacionalnih kompanija koje se kandiduju za ulazak u ligu najvećih njih 14 nije sa Zapada. Najviša zgrada na svetu trenutno je u Tajpeju, najveća kompanija na nekoj berzi je jedna kineska, najveća rafinerija u izgradnji je u Indiji, najbogatiji investicioni fond je u Emiratima, najveća filmska industrija nije Holivud, nego Bolivud, najveći šoping centar je u Pekingu...

U svetu jedne sile, stvorenom posle rušenja Berlinskog zida, živimo još samo na političkom i vojnom nivou, veli Zakarija. U svakoj drugoj dimenziji – industrijskoj, finansijskoj, obrazovnoj, socijalnoj, kulturnoj – raspored moći se menja, oslobađajući se američke dominacije.

To, međutim, nije antiamerički – već postamerički svet!

Umesto rapidnog opadanja američke snage, Zakarija predviđa da će ona ostati jaka, zahvaljujući svom obrazovnom sistemu i pristizanju mladih imigranata, što će joj omogućiti mnogo bolju demografsku sliku od Evrope i dobrog dela Azije (Japan, Koreja), gde sve manji broj radnika izdržava sve veći broj neproduktivnog starog stanovništva.

U isto vreme, ojačaće i „ostali“. „Po prvi put smo svedoci istinskog globalnog rasta“, ocenjuje Zakarija. Indija će biti treća svetska ekonomija do 2040. Kina danas za samo jedan dan izveze više nego što je izvezla cele 1978. Rusija postaje agresivnija, dok ujedinjena Evropa nastupa sa izuzetnom snagom i vizijom...

Ironija „uspona drugih“ je što je to uglavnom rezultat američkih ideja i akcija: pritisaka da se otvore tržišta i uvede demokratija, prigrle trgovina i tehnologija.

A šta u tom novom svetu treba da radi Amerika? Treba da postane neka vrsta „globalnog posrednika“, da Bušov „kaubojski unilateralizam“ zameni ulogom supersile koja stvara saveze, iza scene postavlja agendu, definiše probleme i podstiče konsultacije, obezbeđuje kompromise...”

Sudeći po predizbornoj retorici, Obama je Zakariju ne samo pročitao, nego se sa njim u mnogo čemu i složio.