21. ВЕК
Док изабрани амерички председник даје прве конкретне наговештаје шта ће бити његови приоритети од момента кад се усели у Белу кућу – коју је ове недеље, заједно са будућом првом дамом први пут видео изнутра, током „приватне посете“ председничком пару којем је истекао мандат – свет с пажњом склапа коцкице његовог политичког профила, политичке филозофије и уверења.

Главна дилема при том је – да ли ће с речи прећи на дела? Током кампање, на располагању су му биле само речи. Оне пак не морају обавезно да значе да све што је у предизборним говорима наговестио као могуће, као политика може да постане и реално.

Оно што је, међутим, код првог тамнопутог председника у америчког историји сасвим извесно, то је да брзо учи и да много зна. Већ дипломе са Колумбија универзитета и Харварда су доказ да је свестрано образован, али пошто је у модерном добу образовање перманентан процес, занимљиво је питање – шта још формира Обаму? Све више је информација о томе које људе слуша, а почиње да се наслућује – и које књиге чита.

Током предизборног маратона, он једва да је имао времена за спавање, а камоли за читање (осим неизбежних „брифинга“ свог изборног штаба). Али, није прошла незапажена једна фотографија из сада већ историјске кампање – она у којој се будући председник спрема да уђе у авион, са једном књигом у руци.

То није била белетристика, већ публицистика. Наслов те књиге је „Постамерички свет“.

Аутор је Фарид Закарија, утицајни спољнополитички колумниста „Њусвика“. У поплави литературе о опадању америчке моћи, ова књига, бавећи се такође Америком и њеном позицијом у првој деценији 21. века нуди један другачији поглед. Њена основна теза није суноврат Америке, већ успон „свих других“.

Реч је о „свеобухватној трансформацији која се недовољно разуме“, објашњава Закарија (44), по рођењу Индијац, са дипломом Јејла и докторатом Харварда. То што се „недовољно разуме“ јесте чињеница да смо већ зашли у нову еру, упркос томе што нам свет изгледа „сасвим уобичајено“.

Закарија најпре импрегнира платно на којем ће насликати контуре света који се помаља. Та импрегнација има два слоја. Први је успон Запада, процес који почиње негде око 15. века и убрзава се крајем 18. Резултати су модерност, наука и технологија, трговина и капитализам, пољопривредна и индустријска револуција.

Други слој је успон Америке током 20. века, који јој је омогућио да постане најмоћнија нација још од античког Рима и да доминира глобалном економијом, политиком, науком и културом.

На тој основи се, најзад, помаља слика поменутог „успона осталих“, највидљивијих у Азији (Кина и Индија), али који се не односи само на Азију.

За ово аутор наводи низ доказа, од којих су најприметнији они најтривијалнији, али са јаком симболиком: од 25 мултинационалних компанија које се кандидују за улазак у лигу највећих њих 14 није са Запада. Највиша зграда на свету тренутно је у Тајпеју, највећа компанија на некој берзи је једна кинеска, највећа рафинерија у изградњи је у Индији, најбогатији инвестициони фонд је у Емиратима, највећа филмска индустрија није Холивуд, него Боливуд, највећи шопинг центар је у Пекингу...

У свету једне силе, створеном после рушења Берлинског зида, живимо још само на политичком и војном нивоу, вели Закарија. У свакој другој димензији – индустријској, финансијској, образовној, социјалној, културној – распоред моћи се мења, ослобађајући се америчке доминације.

То, међутим, није антиамерички – већ постамерички свет!

Уместо рапидног опадања америчке снаге, Закарија предвиђа да ће она остати јака, захваљујући свом образовном систему и пристизању младих имиграната, што ће јој омогућити много бољу демографску слику од Европе и доброг дела Азије (Јапан, Кореја), где све мањи број радника издржава све већи број непродуктивног старог становништва.

У исто време, ојачаће и „остали“. „По први пут смо сведоци истинског глобалног раста“, оцењује Закарија. Индија ће бити трећа светска економија до 2040. Кина данас за само један дан извезе више него што је извезла целе 1978. Русија постаје агресивнија, док уједињена Европа наступа са изузетном снагом и визијом...

Иронија „успона других“ је што је то углавном резултат америчких идеја и акција: притисака да се отворе тржишта и уведе демократија, пригрле трговина и технологија.

А шта у том новом свету треба да ради Америка? Треба да постане нека врста „глобалног посредника“, да Бушов „каубојски унилатерализам“ замени улогом суперсиле која ствара савезе, иза сцене поставља агенду, дефинише проблеме и подстиче консултације, обезбеђује компромисе...”

Судећи по предизборној реторици, Обама је Закарију не само прочитао, него се са њим у много чему и сложио.