Јелко Кацин саветује Србији да не жури са подношењем кандидатуре за улазак у Европску унију, а неке европске земље, попут Италије, сматрају да је време за такав корак зрело. Можда делује помало збуњујуће, али је у основи добро. Јер нико не спори да ћемо и званично започети процедуру, само је питање да ли ће то бити ове или идуће године. За земљу која годинама стоји заглављена пред вратима ЕУ то је свакако веома важан напредак.

Међу српским политичарима, који годинама обећавају скоро прикључивање европским интеграцијама, расте нестрпљење, па поједини од њих стављају до знања да им је што скорије подношење кандидатуре ипак „ближе срцу”. Али званични став Београда и даље може се описати као „опрезна уздржаност” што би требало да значи да „једностраних потеза” вероватно неће бити и да ће одлука о подношењу кандидатуре бити донета тек након консултација са Бриселом.

Било би добро да тако и остане јер кључно питање заправо и није када ћемо поднети кандидатуру него када реално можемо да уђемо у ЕУ. А о пријему Србије неће одлучивати Србија него је за то потребан консензус свих чланица ЕУ. Сама кандидатура ниједну европску владу неће натерати да прихвати термин за пријем Србије и других земаља из региона који не сматра погодним, мада је тачно да би Београд подношењем кандидатуре јасно показао дефинитивну опредељеност за европске интеграције.

А када је реч о пријему, за сада се спекулише са два датума. Један је 2014, а други 2018. година. Чак се помиње и симболичан значај ових година јер се у једној обележава годишњица почетка, а у другој годишњица завршетка Првог светског рата, али то тешко може да има суштинске везе са самим пријемом Србије у ЕУ који је превасходно условљен испуњавањем прецизно дефинисаних услова, прилагођавањем законодавства, сузбијањем корупције...

Познаваоци процедура у ЕУ ових дана упозоравају да, с обзиром на то шта Србија све треба да уради и које све одлуке у ЕУ треба да буду донете, није реално очекивати да се посао, чак и уз добру вољу свих, заврши 2014. године. Рок је, напросто, кратак, а прихватање земаља западног Балкана није ни једини проблем који ЕУ треба да решава наредних година нити једини посао који је пред њом.

Ми у Србији знамо да, поред процедура, на брзину пријема може да утиче и политичка воља и то се показало на више примера. Отуда се повремено поставља питање зашто се и према нама не би показало више политичке воље која би помогла да се процес убрза.

Али о томе не вреди превише полемисати јер не улази ЕУ у Србију, него Србија жели да уђе у ЕУ. Много је упутније окренути се испуњавању услова који су пред Србију постављени, а који се не тичу само проналажења и хапшења хашких оптуженика него прилагођавања закона и институција стандардима ЕУ. При томе ваља присетити се да смо пре само годину дана са много више песимизма него данас гледали на могућност да у догледно време постанемо чланица европске породице.