Одлетео је још један директор Јата. Тако је отишао и претходни директор. И онај пре њега. Тако су отишли сви директори у последњих шест-седам година. Са свима њима газда није био задовољан, долазили су (извучени из разних страначких шешира) са великим обећањима а одлазили са још већим губицима. И овај последњи „менаџер” oстаће упамћен не по дуговима (јер су они већ опште место у пословању Јата) него што није жалио пара да рекламира своје одушевљење чињеницом да његови очерупани авиони ипак лете. Пошто је више трошио него што је зарађивао, углавном је пословао на вересију, једино није штедео на „пи-ар активностима” како би убедио јавност у „ново лице” Јата.

Колико је кампања била успешна, може се наслутити из питања које се сада поставља – шта ће бити са Јатом?

Одговор ће морати брзо и бескомпромисно да понуди – газда, дакле држава Србија. Овог пута власник Јата не би смео да буде болећив и да се позива на неки имагинарни „национални интерес” (флоскула типа „Србија мора да има своју авио-компанију”). Да је власнику било до националних циљева онда би за генералног менаџера своје фирме довео и баснословно платио неког способног странца да зарађује паре, а не вадио из нафталина нераспоређене партијске кадрове и слао их да авионима превозе путнике.

Јат је сваке године правио губитке од по неколико десетина милиона евра, кад се саберу кумулирани губици та сума се онда мери стотинама милиона евра. Губици морају да се покрију, а једино место одакле газда узима паре је – буџет. Треба ли сви порески обвезници да финансирају небеску авантуру политичке елите?

Одговоран власник, због добробити државе и њених грађана, морао би одмах да угаси овакав Јат. И да престане да се самозаварава, али и обмањује јавност, некаквим стратешким партнерством са Туркиш ерлајнсом, јер држава Србија добро зна да је потписала са Европском унијом Споразум о отвореном небу („опен скај”) који не дозвољава ниједној компанији ван уније да на овакав начин уђе на њено тржиште.

Са оваквим Јатом снови о било каквом стратешком партнерству су „мексичка сапуница”.

Власник Јата мораће да стисне петљу. А ако је држави баш много стало да има „националног” авио-превозника онда нека прави нову фирму са стратешким партнером, али тек пошто анализира последице економске кризе на ову врсту бизниса и нову глобализацију међу авио-превозницима. Следећи корак државе Србије, као будућег сувласника, јесте да од 1.500 бивших „јатоваца” пробере двеста-триста радника за нову авио-компанију.

То је порука каква се очекује од одговорног власника. Тиме ће држава Србија послати значајан економски сигнал пословним и инвеститорским круговима, јер, на пример, ма колико изгледао моћан и имао способне менаџере ЕПС (Електропривреда Србије) није далеко од могућности да доживи судбину Јата. Губици се гомилају, струја се сматра „алајбеговом сламом” и користи као социјални амортизер, нема системски уређених услова пословања, нема нових улагања... и прети – мрак.