петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:34
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МИЛИСАВ САВИЋ, књижевник, добитник награде „Меша Селимовић”

Како писац постаје вест дана

Данас су незамисливи један Пекић, Булатовић или Киш, који су живели искључиво од писања. У српској књижевности више је „бандита”, господа се може на прсте избројати: Доситеј, Лаза Лазаревић, Дучић, Ракић, Андрић – Лаза Костић и Црњански се ту никако, због скандала, не уклапају
Аутор: Зоран Радисављевићсубота, 20.02.2016. у 22:00
(Фото Раде Крстинић)

Милисав Савић (1945, Власово код Рашке), овогодишњи је добитник награде „Меша Селимовић”, за роман „La sans pareille”, који је објавила издавачка кућа „Агора” из Зрењанина. Савић је гимназију завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је с темом „Мемоарска проза о првом српском устанку”, а потом и докторирао с темом „Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876–1878”.

Аутор је култних књига: „Бугарска барака” (1969, награда листа „Младост”), „Младићи из Рашке” (1977), „Ујак наше вароши” (1977, Андрићева награда), „Љубави Андрије Курандића” (1972), „Топола на тераси” (1985), „Ћуп комитског војводе” (1990), „Хлеб и страх” (1991, НИН-ова награда), „Ожиљци тишине” (1996, награда „Мирослављево јеванђеље”), „Принц и сербски списатељ” (2008, награда „Лаза Костић”), „Римски дневник приче и један роман” (2008, награда „Душан Васиљев”), „Чварчић” (2010). За путописну књигу „Долина српских краљева” (2014) добио је награде „Љубомир П. Ненадовић” и „Глигорије Божовић”.

Колекцији својих награда додали сте и „Мешу Селимовића”. Шта вам у овим зрелим годинама значе награде?

Више признање, тек донекле подстицај за оно што сада пишем. Код оваквих награда, писац постаје вест дана. И предмет свакојаких оговарања. Награде су неким писцима дошле и главе. Једино тад прокључа књижевна чаршија. Добро је што та фрка траје дан-два.

Да ли вам се чини да је у Србији више књижевних награда него озбиљних писаца?

Не чини. Посао писца је обезвређен, мало ко може да живи од писања, није ни чудо што цвета – како је називам – „професорка” књижевност, односно књижевност аутора с пристојним запослењем. Данас су незамисливи један Пекић, Булатовић или Киш, који су живели искључиво од писања. Награде су писцу ситна сатисфакција.

Логори под отвореним небом
Рашка, ваш завичај, данас је нова српска крајина. Како одбранити Косово и Метохију?
Захваљујући професорима с Универзитета у Косовској Митровици, сваке године обилазим Косово. Жао ми је што већина мојих колега тамо није крочила петнаестак година. Нарочито је страшно у енклавама, тим логорима под отвореним небом. Замислите децу у Лапљем Селу и Великој Хочи која живе у простору од неколико квадратних километара. Једина кривица тих створења осакаћеног детињства јесте што су Срби. Али ова прича никако не стиже до ушију цивилизованог света који би могао да спречи да косовски Срби не постану ретко, одумируће, музејско биље.

Мешу Селимовића упознали сте као новинар, правећи разговор за НИН, поводом изласка његовог романа „Тврђава”. Какав је утисак оставио на вас?

Меша је био већ легенда, ниједан роман у Титовој Југославији није дочекан с таквим одушевљењем као „Дервиш и смрт”. Пљуштале су похвалне критике (Михиз је поново извадио своје критичарско копље из трња), ређала су се издања. Наравно да сам имао трему пред таквом величином.

Меша је заиста био господин, како га је окарактерисао Михиз. У то време доминирао је имиџ писца боема или скандал-мајстора, „бандита” (мој израз), јер тобож прави писац је онај који нарушава норме пристојног, грађанског света. У српској књижевности више је „бандита”, господа се може на прсте избројати: Доситеј, Лаза Лазаревић, Дучић, Ракић, Андрић – Лаза Костић и Црњански се ту никако, због скандала, не уклапају.

Меша је био висок, леп човек, отмених манира, бираних и одмерених речи.

Селимовић се интересовао за студентски протест из 1968. Као један од учесника, шта сте му пренели?

Студентски покрет снажно је уздрмао Титову Југославију. И пробудио огромну енергију. Веровало се да може да смањи фрапантни раскорак између прокламованих идеала и стварности. Да може да оствари друштво социјалне правде и слободе. Покрет је био левичарски, помало анархистички.

Тад се говорило да још немамо добру књигу са савременом тематиком. Комунисти су дозвољавали – што је у односу на земље источног блока био велики помак – експериментисање у форми, у третирању савремене тематике постављали су ограничења. Постојале су табу теме: свако довођење у питање Титове личности или једнопартијске владавине санкционисано је строгим кривичним законом. Писци су једино у историјским темама, кроз параболе, могли да нешто натукну и о савременом друштву. Андрићеву „Проклету авлију” неки критичари на Западу тумачили су као метафору о Титовим затворима (што је, наравно, била чиста бесмислица). Тада је на српску прозу имао доминантни утицај Кафка, и та проза била је пуна јунака обележених иницијалима (као Ј. К.), који тумарају по неким марсовским зградама-лавиринтима. Шездесет осма била је против „езоповског језика”, тражила је да се јунаци зову пуним именима и да се те зградурине сместе у савремени простор и време.

У том разговору, у Сарајеву, Меша је најавио роман са савременом тематиком. Са студентом-бунтовником као главним јунаком. И он је пожелео да се придружи писцима који су већ начели табу-теме (Михаиловић, Селенић, Пекић, Ковач, Јосић Вишњић).

Шта је од те студентске побуне остало? Како данас, с ове временске дистанце, гледате на „студентску револуцију”? Да ли вас је Тито превео жедне преко воде?

Шта је остало? Ништа. Време и историја нису нам дали за право. Земља у којој смо одрасли и коју смо волели, распала се. И то у крвавом рату. Уместо друштва социјалне правде, добили смо друштво грабежа, пљачке, с бројном контејнерском класом. Небо је премрежено густом пауковом мрежом, а ветра ни од куда.

За два-три месеца изаћи ће моја књига прича, репортажа и текстова, објављених у шездесетосмашком „Студенту”. Било је то време ангажоване уметности: филмаџије су правиле црне филмове, Мића Поповић је избацивао слике с ликом беспосличара, позоришни људи хтели су да играју представе на трговима, у фабричким халама... Ја нисам правио разлику између репортаже и чисте литературе (уосталом, не прави је ни најновији добитник Нобелове награде). Циљ ми је био да прикажем мрачне, тамне ствари друштва, у нади да ће се после тога нешто поправити.

У Њујорку, године 1986, на Пен-конференцији, присуствовао сам полемици између Гинтера Граса и Џона Апдајка. Грас је замерио америчким писцима што се не баве социјалним темама, што не пишу о просјацима и гладнима. Апдајк му је узвратио да писци нису социјални радници.

Министар и премијер
Како оцењујете улогу министра Ивана Тасовца?
У нормалним владама министарска памет је од непроцењиве користи премијеру, мало ми отужно делује ако министар не може без премијерове памети.

Ми, шездесетосмаши, мислили смо да писци и то треба да буду. Моја рубрика звала се „Сељаци и радници тешко живе”.

„Студент” је био најслободнији лист у Југославији. Али тад је реч и те како значила. Како су дрхтале тадашње главоње после текстова који су потписивали, рецимо, Боро Кривокапић и Љубиша Ристић.

Тито је вешто смирио побуну. Мада сам чуо да је био за чвршће варијанте, за хапшења, логоре. Од те варијанте спасили су нас моћни људи из Титове околине, помало разочарани и незадовољни владавином свог вође. Не треба заборавити да су у покрету видну улогу имала и деца тадашњих главешина.

Шта мислите о данашњој слободи изражавања?

Текст можете да објавите. Ако не у новинама, можете да га прилепите на бандеру. И нико вас због тога неће хапсити, што није мала ствар. Али, проблем је у томе која ће медијска институција стати иза вашег текста. Ко ће, рецимо, стати иза текста Чомског или Бернара Левија? Без обзира на то што је један од њих интелектуална громада, а други манекен. Дакле, опет је реч о производњи истине, с посебном пажњом на њеној дистрибуцији.

Селимовић је читао вашу „Бугарску бараку” и чудио се што та књига није забрањена. Шта је у њој било спорно?

Углавном слике удбашког послератног терора. И понека реченица, као она да је лопов земљу притиснуо, или да у бифеу накриво виси прашњава Титова слика, или да пијани шофери кличу Ђиласу (тада у затвору).

Зашто је Селимовић мислио да је Београд најслободарскији град?

Јер је то и био. За разлику од Сарајева, као центра чврсторукашке политике. Нажалост, за годину-две, после чувеног Титовог писма, Београд ће се прославити по бројним забранама уметничких дела, хапшењима интелектуалаца, избацивању непожељних професора с факултета... Али све то није одвратило Селимовића од идеје да се пресели у Београд. Који је ипак био ненадмашни центар књижевног живота.

После разговора с њим објављеног у НИН-у, прекинули сте сарадњу с овим, тада, угледним недељником. Зашто?

Напали су ме моји другари шездесетосмаши да сарађујем у режимском листу.

Чекају нас републички и покрајински избори. Шта очекујете?

Ето прилике, још једне, да се дође до ваљане власти. Свака партија већ нуди рајске програме. Како да нас убеде да ће нешто од тога реализовати кад су нас досад мање-више варали?


Коментари9
26b62
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mp
Cekajte, a o nagradjenom romanu Jedinstvena? Zasto na francuskom "La sans pareille"; Kako se pisac odlucio na tu temu i sta je zeleo da kaze?
journalist u mirovini
Šezdesetosmaši,nisu bili neki reformatori,nego su hteli tkzv."čisti socijalizam"!? Oni nisu ništa postigli i išli su pogrešnim kolosekom,jer su hteli od Tita da "pročiste" socijalizam,dok im Tito nije zapretio sankcijama i isterivanjem profesora sa fakulteta.Ceo taj dogadjaj nema nekog značaja,68 g. je bila godina rokenrola,neobrijanih i kosatih muškaraca,dok se ideologija komunizma nije pominjala kao izuzeće i rešenje da nestane.68 je bila jedna imitacija evropske bune,gde nije bilo komunizma već ustajali kapitalizam,koji nije davao perspektive mladima i zato se oni bunili,a jugostudenti ih imitirali sa petokrakama na glavi i reverima.
Teodor Perunski
Честитам докторе Савићу на Вашим успесима. Нека Вас Бог чува подари вам здравље и пуно још добрих књига. А нама је да се трудимо и што више читамо. Cestitam doktore Savicu na Vasim uspesima.Neka Vas Bog cuva podari vam zdravlje i puno jos dobrih knjiga.A nama je da se trudimo i sto vise citamo.
Grigorije M. Milicevic
Čuj ovo: "Napali su me moji drugari, šezdesetosmaši, da saradjujem u režimskom listu". - Pa je l jesi ili nisi? Jesu li bili u pravu?
posao pisca
nazalost i ranije je bilo slucajeva da pisac mora da se bavi dopunskim poslovima da bi preziveo:kafka je radio u dozu,cehov je svoje parce hleba zaradjivao praktikujuci lekarski zanat dok je tolstoj bio prinudjen da grofuje iako mu to nije bilo u naravi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља