Sindrom pametnog deteta

Pretpostavljamo da je izuzetna inteligencija prednost u životu, ali sudbine neke veoma inteligentne dece pokazuju da nije uvek tako. „Sindrom pametnog deteta” označava dete koje je zahvaljujući svojoj izuzetnoj inteligenciji bilo veoma uspešno u prvoj fazi školovanja, iako nije razvilo radne navike. Uprkos uspehu tokom osnovnog i možda srednjoškolskog obrazovanja, ovakva deca često na studijama doživljavaju brodolom.

To su deca koja imaju dobre ocene iako ne uče kod kuće. Ako je pazilo na časovima i kulturno se ponašalo, ovakvo dete može da završi osnovnu školu kao odlično. Deca veruju da su glupost i učenje povezani: što je neko gluplji, to mora duže da uči. Iz ove jednačine proizlazi da što je dete manje glupo, to će manje da uči, a da najpametnija deca ništa ne uče. Nekada je ovaj stav toliko raširen među decom da kriju jedni pred drugima da su učila kod kuće da ne bi ispala nedovoljno pametna.

Sve dok gradivo nije obimno, pametno dete je u stanju da improvizujući dobije solidnu ocenu. Kako ne dobija loše ocene, roditelji nemaju signal da nešto nije u redu. Ali kasnije, u gimnaziji ili fakultetu, kada gradivo postaje obimno, ova deca postaju neuspešna. Precenjujući svoje sposobnosti, a potcenjujući obim gradiva, pametna deca se odlučuju za kampanjsko učenje. Što više sebe vide kao pametne, to sebi daju kraći rok za učenje. I kada ne dobiju visoku ocenu, potvrđuju vlastitu superiornost: „Samo da sam imao još jedan dan za učenje...” Tipično je da tokom studiranja „zaglave” na onim predmetima koji su toliko obimni, da kratkotrajne kampanje nisu dovoljne za uspešno polaganje.

Ovakva mlada osoba svoj akademski neuspeh shvata kao dokaz svoje gluposti. Lako gubi samopoštovanje: „Ranije sam mislio da sam pametan, a sada vidim da nisam. Svi ti koje sam potcenjivao su već završili fakultet, a ja ne mogu da dam ni drugu godinu”. Kod veoma ambicioznih mladih ljudi, neuspešnost zbog nedostatka radnih navika može da vodi u depresiju, samodestruktivnost i druge probleme.

Radeći sa ovakvim mladima učimo ih da nesposobnost i neuspešnost nisu isto. Da iako veoma sposobni, oni jesu i neuspešni zato što ne rade dovoljno. Da se uči zadnjicom. Dok osoba nema naviku učenja – a učenje je jedan od oblika rada – ona ima otpor prema učenju koje doživljava kao veoma neprijatno. Ova neprijatnost i otpor nestaju kada neko razvije radne navike. I zato roditelji koji ne pomišljaju da će uprkos odličnim ocenama njihovo pametno dete imati problem, treba da znaju da su radne navike nešto bez čega je teško biti uspešan i zadovoljan. Roditelji su ti koji treba dete da navikavaju na učenje kod kuće, jer navika učenja jedino tako nastaje.