Oprostiti

Konfliktne situacije u kojima jedna osoba želi jedno, a druga nešto drugo, sastavni su deo života. Ali kada jedna od uključenih osoba doživi način rešavanja konflikta kao nepravdu – situaciju u kojoj je izigrana, iskorišćena, prevarena, izmanipulisana – tada počne da zamera onoj prvoj osobi. Posebno ako nije moguće datu situaciju ispraviti i razrešiti u sadašnjosti.

Kada se neko nekome zameri, nastaje neka vrsta „rana” u međuljudskim odnosima koje, ako su velike, mogu da vode do prezira i prekida odnosa. Što je osobi važniji neko ko joj se zamerio, to je ta zamerka više boli. Kada osoba doživljenu nepravdu razume kao znak tuđe zlobe, ona može da počne da mrzi i da žudi za osvetom, da izjednači, da drugome „uzme meru”.

Gomilanje zamerki u vezi sa prošlim situacijama utiče na sadašnji život osobe koja zamera. Umesto da se bavi sadašnjošću i budućnošću, osoba se bavi prošlošću, vezujući svoju životnu energiju za ono što se nekada desilo što je ostalo kao „nedovršen posao”. Kako se onaj ko zamera manje bavi sadašnjošću i budućnošću, ona postaje žrtva i svog zameranja.

Način da se izađe iz ovoga jeste da se oprosti drugome. Malo je poznato da reči „opraštanje” i „otpuštanje” izvorno znače oslobađanje. Tako da kada opraštamo oslobađamo drugoga od svog zameranja, ali i sebe od „nezavršenog posla” iz prošlosti.

Jedni drugima najlakše opraštamo kada priznamo da smo napravili grešku, kada pokažemo da nam je žao što je zbog naše greške drugi imao štetu i loše se osećao, kada je neko spreman da nadoknadi štetu ili popravi pokvareno. Takvim ponašanjem osoba pokazuje da je ona dobar čovek koji se distancira od svog ranijeg lošeg postupka. To su signali prijateljstva koji pozivaju drugu osobu da uzvrati prijateljskim odnosom.

Najteže je oprostiti onome ko ne priznaje da je pogrešio, ko je ponosan na svoj postupak, ko likuje i pokazuje zadovoljstvo što je time ostvario izvesnu dobit. Na taj način se on postavlja kao neko ko nije prijatelj, a neprijateljstvo jedne strane poziva na neprijateljstvo i druge strane.

Isti principi važe i kada je nešto potrebno oprostiti samome sebi. Ljudski je grešiti, a greške su uvek pogrešni postupci. Kada ih onaj ko ih čini prepozna kao pogrešne i odbaci ih, on ne samo da uči na greškama, već i pokazuje da je dobar čovek.

U odnosu prema drugima ljudi mogu da izaberu da oproste ili da ne oproste. Ali u odnosu prema sebi, ako osoba prepozna dati postupak kao grešku i pokaje se, ne postoji neoprostivo. Da bi oprostili sebi ljudi često traže oprost i od drugih. To pomaže čak i onda kada drugi odbiju da ga daju.