Da dakanje ne pređe u naviku

Knji­žev­ni je­zik je u od­no­su na na­rod­ne go­vo­re pre sve­ga kom­pak­tan, po pra­vi­lu bez va­ri­ja­na­ta, a za­tim i po­sto­jan u vre­me­nu. Ka­že se npr. da ne­ka gra­ma­tič­ka pra­vi­la i upo­tre­ba for­mi na ce­loj te­ri­to­ri­ji srp­skog je­zi­ka ima­ju istu vred­nost: lju­di od pe­ra mo­ra­ju se dr­ža­ti pra­vo­pi­snih pra­vi­la, a u go­vo­ru svi mo­ra­mo ima­ti isti na­čin iz­go­vo­ra gla­so­va, for­mi­ra­nja ob­li­ka i sa­sta­vlja­nja re­če­ni­ca. Ali ove oso­bi­ne knji­žev­nog je­zi­ka ni­su ap­so­lut­ne. Na­i­me, u srp­skom je­zi­ku po­sto­je svi­ma po­zna­ti iz­go­vo­ri tzv. ja­ta: vre­me/vri­je­me, be­ža­ti/bje­ža­ti itd. Po­zna­te su i ma­nje uoč­lji­ve ali za­to vr­lo če­ste dvo­ja­ko­sti kod ob­li­ka ime­ni­ca kao no­som/no­sem, pu­tom/pu­tem, ili kod gla­go­la dre­mam/dre­mljem, hra­mam/hra­mljem, te di­ći/dig­nu­ti, sa­gao se // sa­gnuo se itd. Nor­ma je, ka­ko vi­di­mo, sa­mo svo­jim de­lom jed­no­znač­na i is­klju­či­va; dru­gim je pak de­lom to­le­rant­na pre­ma va­ri­jan­ta­ma. Je­dan od slu­ča­je­va to­le­rant­no­sti srp­ske je­zič­ke nor­me ti­če se upo­tre­be in­fi­ni­ti­va i pre­zen­ta sa reč­com/ve­zni­kom ’da’. 

Kad je to u pi­ta­nju, va­lja nam naj­pre uka­za­ti na pro­blem ’da­ka­nja’, tj. na nat­pro­seč­nu uče­sta­lost kon­struk­ci­ja sa ’da’ + pre­zent u ne­kim go­vor­nim kru­go­vi­ma i ne­kim tek­sto­vi­ma (Do­šli iz op­šti­ne da vi­de da li mo­gu da pri­do­bi­ju lju­de da poč­nu da gra­de put). Ta­kva sli­ka go­vor­nog iz­ra­za ne osta­vlja po­vo­ljan uti­sak. Zna­či da i to­le­rant­na nor­ma ni­je bez ogra­ni­če­nja otvo­re­na za upo­tre­bu va­ri­ja­na­ta. Ogra­ni­če­nja ko­ja se tu po­sta­vlja­ju ni­su za­pra­vo či­sto lin­gvi­stič­ka po pri­ro­di već se na­la­ze na ska­li ’po­volj­nog’, od­no­sno, ’ne­po­volj­nog’ uti­ska ko­ji iz­raz osta­vlja na oko­li­nu: otvo­re­no uka­zu­je na stil­ske oso­be­no­sti – na kva­li­te­te ili sla­bo­sti je­zi­ka pi­sca ili go­vor­ni­ka. Na pi­ta­nje ka­ko iz­be­ći ova­kve jed­no­lič­no­sti i mo­no­to­ni­ju – od­go­vor je: pre­for­mu­la­ci­jom iz­ra­za ta­ko da se raz­re­de kon­struk­ci­je sa ’da’. Je­dan od na­či­na pre­for­mu­la­ci­je je­ste za­me­na ne­kih re­či dru­gim (Do­šli iz op­šti­ne ra­di pro­ve­re mo­guć­no­sti da pri­do­bi­ju lju­de...). Dru­gi bi bio – iz­me­na gra­ma­tič­kih sred­sta­va (Do­šli iz op­šti­ne ra­di pro­ve­re ume­sto: da pro­ve­re, da po­ku­ša­ju, da vi­de ili sl.). Tre­ći na­čin je dat mo­guć­no­šću upo­tre­be in­fi­ni­ti­va ume­sto pre­zen­ta i ve­zni­ka ’da’ (Do­šli iz op­šti­ne da vi­de mo­gu li pri­do­bi­ti lju­de da poč­nu ra­di­ti put). 

Ni­je na­rav­no do­volj­no sa­mo ’zna­ti’ ka­ko va­lja da po­stu­pa­mo u ovoj ili onoj pri­li­ci. Po­treb­no je ste­ći i iz­ve­sne na­vi­ke u tom prav­cu. A na­vi­ke u je­zič­koj prak­si či­ni nam se da se naj­pre for­mi­ra­ju u ško­li, pod ru­ko­vod­stvom na­stav­ni­ka, ali za one ko­ji vi­še ne­ma­ju pri­li­ke da po­se­ću­ju ško­lu, kao i za one ko­ji ima­ju lo­še na­stav­ni­ke u ško­li – naj­pre­po­ruč­lji­vi­je je či­ta­ti do­bra knji­žev­na de­la, na­ro­či­to ona is­tak­nu­ti­jih i bo­lje obra­zo­va­nih pi­sa­ca (jer ni­su svi pi­sci ni do­bro obra­zo­va­ni ni do­bri je­zič­ki stva­ra­o­ci). Ta­kav je npr. Ivo An­drić („...Nje­goš je mo­rao ot­ki­da­ti od svog po­et­skog de­la da udo­vo­lji zah­te­vi­ma ži­vo­ta i kra­sti od ži­vo­ta da bi se ko­li­ko to­li­ko odu­žio svom pe­snič­kom po­zi­vu“), ta­kav je bio Bran­ko Ćo­pić („Ka­ko on­da da se ži­vi u ova su­ro­va vre­me­na gdje se i u pri­ja­telj­stvu mo­ra bi­ti opre­zan, jer i ono mo­že da bu­de zam­ka?“), od sa­vre­me­ni­jih pi­sa­ca vi­šeg obra­zo­va­nja, ko­ji­ma je knji­žev­no­je­zič­ka nor­ma re­gu­la­tor iz­ra­za, Alek­san­dar Ti­šma („...on ne sa­mo što ni­je raz­u­me­vao ne­mač­ki ne­go ni­je mo­gao ni za­mi­sli­ti da se škri­pa­va ne­mač­ka reč (ko­ju je slu­šao kao đak-voj­nik pre­ko ni­ša­na pu­ške) da­de bez za­zo­ra iz­go­vo­ri­ti...“), te Me­ša Se­li­mo­vić („Po­či­njem ovu svo­ju pri­ču, ni­za­što, bez ko­ri­sti za se­be i za dru­ge, iz po­tre­be ko­ja je ja­ča od ko­ri­sti i ra­zu­ma, da osta­ne za­pis moj o me­ni, za­pi­sa­na mu­ka raz­go­vo­ra sa so­bom, s da­le­kom na­dom da će se na­ći ne­ko rje­še­nje kad bu­de ra­čun sve­den, ako bu­de, kad osta­vim trag ma­sti­la na ovoj har­ti­ji što če­ka kao iza­zov“), Do­bri­ca Ćo­sić („...mo­rao si bi­ti ili ze­le­na ku­ka­vi­ca, ili iz­da­ji­ca bez du­še, ili đa­vo­lji sin, pa da ti kur­šu­mi i han­dža­ri i osta­la usmr­ti­ja ni­šta ne­će“), Mi­loš Cr­njan­ski („Na­đa će mi pri­ča­ti da, ov­de, sva­ka ku­ća ima ne­ku ta­bli­cu, iz­nad ula­za, iz­nad vra­ta, kad se uđe“) itd. 

Ne­ma sum­nje, usa­vr­ša­va­nje u je­zič­koj kul­tu­ri skop­ča­no je sa na­vi­ka­ma ko­je sti­če­mo uče­ći i usva­ja­ju­ći uzor­ne obra­sce. A ove po­to­nje naj­pre će­mo na­ći u knji­žev­nom stva­ra­la­štvu ve­li­kih pi­sa­ca, či­ja de­la slu­že kao uzor ne sa­mo u je­zi­ku, već i u raz­u­me­va­nju ži­vo­ta, vred­no­sti ko­lek­tiv­nih do­ba­ra, i po­tre­bi da se slu­ži do­bru i na­ci­o­nal­nom in­te­re­su uop­šte. 

Dr Je­le­na R. Jo­va­no­vić

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du