Plaćaju me stranci

Tvrdnja aktivista Kuće ljudskih prava da je preksinoćnje razbijanje izloga na njihovim prostorijama u centru Beograda posledica pisanja „Politike”, jednako je besmislena kao i tvrdnja da je NATO bombardovao Srbiju inspirisan stavovima Nataše Kandić ili Sonje Biserko.

Ako se šef Jukoma Milan Antonijević na „Tviteru” pita da li je za to kriv „Politikin” istraživački dosije o putevima američkog novca u Srbiji, šta bi tek rekao da se mi zapitamo nije li Milan lično zgrabio ciglu i krenuo u napad na sopstvenu kancelariju?

Ali kako znam da je Milan pristojan gospodin i kako mu ne bi palo na pamet da van radnog vremena razbija svoje prozore, i kako je potrebno samo malo zdravog razuma da se shvati besmislenost pomisli da je Klintonova ekipa čitala saopštenja Kandićeve ili Biserko pa tek onda komandovala napad na Jugoslaviju, isto tako je bezobrazluk povezivati tekstove u „Politici” sa agresijom na Kuću ljudskih prava.

Zašto se onda sraman čin neke bitange povezuje sa pisanjem naše novinarke Jelene Popadić?

Kuća ljudskih prava u svom saopštenju čak nema dilemu da je napad „kulminacija kampanje koju protiv organizacija civilnog društva vodi državni list ’Politika’ koristeći metode iz doba kada je služila Slobodanu Miloševiću i optužujući udruženja građana da rade u interesu stranih sila”.

Nema suđenja, nema svedoka, ali je presuda već donesena. Apsurdno je da aktivisti koji bi trebalo da se bore za ljudska prava, bez ikakvih dokaza optužuju „Politiku” za podlu nameru da inspiriše opasne napade. Ima tu još jedna sitnica, da pravni eksperti proglašavaju „Politiku” državnim listom, što je i pravna i materijalna greška.

„Politika” bi razumela Milana Antonijevića i njegove kolege da je naš list zaista vodio harangu na nevladine organizacije zapaljivom retorikom i uvredljivim optužbama. Ali, u istraživačkim tekstovima o načinu njihovog finansiranja objavljivane su samo sume novca i imena finansijera, bez ikakvih uvredljivih prideva.

Podaci su iz zvaničnih američkih izvora, pažljivo proveravani i sterilno saopštavani upravo da se ne povredi NVO senzibilitet koji ustreperi kad god im se zaviri u džep. Pravo je pitanje, u stvari, zašto se osećaju neprijatno kada se pomene da se finansiraju iz inostranstva i zašto to odmah stavljaju u kontekst narastajućeg nasilja u društvu? Nije li težnja za istinom osnovni razlog njihovog postojanja, bez obzira na to čiji je novčanik na skeneru?

Lično, nisam gadljiv na strane valute. Naprotiv, rado ih brojim. Osećaj zadovoljstva naročito je eskalirao kada su stizali devizni honorari magazina „Forbs”, zagrebačkog „Jutarnjeg lista” i skopskog portala. Da, duže vreme, plaćali su me stranci. I nadam se da će se razmena mog pisanija za njihovu lovu nastaviti.