Redigovanje srpske istorije

Da li je za Haški tribunal 24. mart datum kao i svaki drugi u godini, pa je sasvim slučajno odlučeno da donesu presudu Radovanu Karadžiću baš na ovaj dan ? Ili građani Srbije imaju pravo da u tome vide neku dublju simboliku, jer su već uverili da se istorijski važni datumi često preklapaju i ponavljaju? Tako je Milošević izručen Hagu na Vidovdan, tačno 12 godina nakon što je  održao najveći miting, a Evropa priznala BiH na godišnjicu nemačkog napada na Jugoslaviju. Ili su sve to samo teorije zavere.

Čuvaj se martovskih ida, podsetio je vidovnjak Julija Cezara na svoje proročanstvo, nekoliko minuta pre nego što će ga zaverenici ubiti u Senatu. Ova Šekspirova krilatica postala je slavna i daleko nadilazi obično značenje sredine meseca po rimskom kalendaru, a pogotovo marta koji nosi ime po rimskom bogu rata. O tome bar Srbi dosta znaju. Naše „martovske ide” dobro su opisane i u istoriografiji, ali i u mitovima, bez kojih ni jedan narod ne bi mogao civilizacijski da opstane. Ako se po tome, onda Srbi imaju ovih događaja i za izvoz.

Sutra obeležavamo još jednu tužnu idu – Dan sećanja na žrtve NATO agresije, odnosno 24. mart 1999. kada su prve bombe pale na našu zemlju. Kao nacionalni Dan sećanja, ovaj datum obeležava se od vremena vladavine Vojislava Koštunice, ali reklo bi se da ni on, kao ni oni koji su došli posle njega, nisu na tome previše insistirali.

Sa zamahom većim od pukog polaganja venaca, prvi put je i sam vrh države svojim pečatom overio ovaj tragični datum tek prošle godine, kada je to učinio Vučić. Sa ove vremenske distance, može se spekulisati i o tome da je Vučićev potez bio hrabar, ako vidimo šta se sve dogodilo posle marta. Bila je to godina kada su ga kamenicama dočekali na obeležavanju dve decenije od srebreničkog masakra, a Srbija u Ujedinjenim nacijama samo krajnjim naporom sprečila rezoluciju o „genocidu” i puštanje „države Kosova” u Unesko.

Nešto slično, izgleda, i ove godine, sa novim simboličnim prilozima za srpsku istoriju. Dok će Vučić govoriti na prostoru NATO zločina u Varvarinu sud za procesuiranje ratnih nedela u Hagu – sudiće o Srebrenici. Presudiće Karadžiću, ali na neki način i svima nama, jer oni koji kroz pogrešnu dioptriju posmatraju  granicu velikog zločina i genocida – sigurno ne bi imali ništa protiv da Srebrenica bude zauvek srpska sudbina. Kraj istorije, što bi rekao vašingtonski vidovnjak u pokušaju Frensis Fukujama.

Možda bi neki „kraj istorije” za Srbiju i bio od koristi, ako samo pogledamo kolike povesne naslage nosimo na sebi decenijama i vekovima. Ali izgleda da nismo mi te sreće: Čerčil je svojevremeno dobro objasnio da Srbi proizvode istoriju radeći ako treba i prekovremeno, u tri navrata. Jedino što nije napomenuo da sirovine uvozimo iz inostranstva.

Upravo mart nam je nekako najproduktivniji mesec. Gotovo da nema dana koji nije spomenik. Velike demonstracije 9. marta 1991, smrt Miloševića 11. marta 2006. i Đinđića 12. marta 2003, pa onda i 24. mart 1999, kao i 27. mart 1941, kojim je odbačen Trojni pakt sa Hitlerovom Nemačkom, potpisan dva dana ranije – samo su neki od tragičnih datuma.

Pamtimo i čuveni 31. mart koji nam je skoro svake godine bio neki „dedlajn” za iskunjavanje ovih ili onih obaveza prema Haškom tribunalu. Tako je srpska vlada i sada morala vešto da manevriše da bi se ovog 31. marta izborila sa haškom obavezom zvanom Šešelj, koji će presudu samom sebi gledati na televiziji.

I mi ćemo na toj istoj televiziji gledati sutra kako Hag ispisuje nove stranice u istoriji „srpskog marta”.  Možda neki činovnik zaista nije pomislio da je veoma osetljivo izricati presudu prvom predsedniku Republike Srpske za genocid u Srebrenici – baš na dan kada Srbija plače 17. godinu zaredom zbog svojih 3.500 ubijenih i 12.500 ranjenih NATO bombama, od kojih su 80 bili deca. Možda stvarno nisu znali da je to krajnje nekorektno prema Srbiji koja iskreno želi da gradi novi, evropski identitet. Kao što ni čelnici tadašnje Evropske zajednice verovatno nisu pomislili na izuzetno negativnu simboliku priznavanja nezavisnosti BiH, baš na godišnjicu bombardovanja Beograda i početka Hitlerovog tadašnje Jugoslavije.

Da li su bili toga svesni ili ne, mi to ne možemo da znamo. Ali, možemo da pretpostavimo da, za razliku od briselskih činovnika koji su 6. aprila 1992. ipak bili dovoljno prisebni da naknadno sami sebe koriguju i naglase da se njihova odluka primenjuje „od sutra”, u Hagu izgleda hoće baš 24. mart. Teško je poverovati da u ovom tribunalu, u kojem su slučajevi iz kosovskog rata jedni od najvažnijih, nisu znali da je bombardovanje počelo tog dana. I da i su slučajno prevideli će njihova „pravosudna bomba” puna srebreničkih genocidnih gelera, svojom detonacijom zaglušti eho NATO agresije prema Srbima.

Zašto je onda daleko od logike pomisliti da je cilj bio baš to: da na godišnjicu bombardovanja svi pričaju samo o Srebrenici i genocidu? Da se dan kada su Srbi bili žrtve pretvori u „dan srpskih zločina”. Tako se niko u svetu neće setiti Klintona, Solane, Klarka, Olbrajtove i Holbruka – već samo Karadžića, Mladića, Miloševića. NATO nalogodavci će tako ostati „ispod radara”, kao nevidljivi avioni koje su slali u napade.

Poređenje sa posleratnom Nemačkom svakako nije prigodno, ali ga ne treba ni izbegavati – posle Aušvica je svaki zločin protiv Nemaca bio „opravdan”. Čak i kada su nemački civili skapavali od gladi i bez lekova, kada su folksdojčeri proterivani iz evropskih zemalja, bez obzira na to da li su za nešto krivi ili ne.

Da nije van govoriti o mučnoj simbolici datuma, bar kada su Srbi u pitanju, dovoljno govori i što je Milošević izručen Hagu na Vidovdan 2001, na isti dan kada je 12 godina ranije održao svoj čuveni govor.

A to je i datum kada je Princip iz pištolja presudio Francu Ferdinandu – koji je takođe želeo da sa suprugom prodefiluje anektiranom Bosnom baš na dan Boja na Kosovu, najveći dan srpske istorije.

Zato presuda Karadžiću, kao i mnogo toga što se do sada dešavalo u Hagu, ne ispisuje samo nove stranice istorije, već se seli direktno u tragičnu i frustrirajuću srpsku mit. Možda zaista u svemu ne treba videti nikakvu zaveru protiv Srba, ali se ponovo mnogo toga poklopilo ovog marta. Fabrika iiistorije još ne ide u stečaj.