Kosančićev venac kupa se u prašini

U kafiću u blizini temelja nekadašnje Narodne biblioteke, uprkos prašini koja „veje” sa okolnih zgrada, nekoliko devojaka ispija piće. Ne smeta im nemilosrdna lupa sa okolnih zgrada jer i ne razgovaraju – sede i gledaju u telefone.

– Pa dobro, šta ćemo sad, malo se odužilo, ali važno je da se nešto konačno radi. I kuću kad renoviramo ne ide baš sve po planu pa moramo da se strpimo – kaže starija sugrađanka.

Ali, nemaju baš svi razumevanja za produženje radova koji će, obećavaju neimari koje smo sreli, potrajati još dvadesetak dana. Žiteljima je dojadilo da prozore zatvaraju najlonskim prekrivačima, slušaju buku i besomučno lutaju tražeći parking mesta.

– Ispred zgrada su i dalje hrpe peska, a stanari su u bezvazdušnom prostoru. Brže i ne može, kad pet, šest radnika sa jednom mešalicom radi na tri zgrade istovremeno – piše jedan od naših čitalaca, poredeći Kosančić sa Potemkinovim selima.

Bez obzira na to da li su razlozi kašnjenja opravdani ili ne, za žitelje to ne bio veliki problem da radovi ne kasne i u njihovom komšiluku na Obilićevom vencu i u Ulici maršala Birjuzova, što se, tvrde, odražava na njihovu organizaciju života.

Ali uprkos svim poteškoćama lice Kosančićevog venca, posle decenija nebrige o jednoj od najvrednijih ambijentalnih celina Beograda sa starim uličnim zastorom, drvoredima i javnim građevinama, konačno se menja. Koliko je taj dragulj prestonice bio zanemaren dovoljno je reći da se na plan koji bi ga zaštitio od neplanske i napada agresivne tranzicione gradnje i narušavanja spomeničkih vrednosti čekalo deset godina. Njime je obuhvaćeno 20 hektara od Beogradske tvrđave do Brankovog mosta uključujući i prostor oko Saborne crkve, priobalje i Karađorđevu. I njena je rekonstrukcija najavljena, a ta ulica ima najveći potencijal za gradnju od 56.000 kvadratnih metara od ukupno 74.000 koliko plan dozvoljava. Planirana je obnova i Đumrukane, carinarnice od koje su ostali samo temelji, i rekonstrukcija Patrijaršije.

Jedan od najlepših gradskih vidikovaca – plato na kome se ukrštaju ulice Kralja Petra i Kosančićev venac – biće sačuvan. Na njemu će uživati svi oni koji budu posetili buduću gradsku galeriju, objekat koji će kaskadno biti ukopan u padinu i povezaće vidikovac sa Karađorđevom ulicom, odnosno centar grada sa rekom. Jer to zdanje za koje je u toku izrada urbanističkog projekta u budućoj pešačkoj zoni kakva će biti Kosančićev venac omogućiće „kulturni silazak” grada na njegove obale. Od svih intervencija u toj četvrti najuzbudljivije će biti videti šta će u „projektantskoj kuhinji” austrijskog arhitekte Borisa Podreke nastati na temeljima Narodne biblioteke, sravnjene sa zemljom u šestoaprilskom bombardovanju 1941.

Istorijski bukvar

Kao prostor najstarijeg srpskog naselja u Beogradu, intenzivniji razvoj Kosančićevog venca započet je posle sticanja državne samostalnosti dobijene hatišerifom 1830. godine. Ubrzo su podignuti Konak kneginje Ljubice, hotel „Staro zdanje” i kafana „Znak pitanja”.

Kaldrmisanje ulica završeno je krajem 19. veka. Tada je Emilijan Josimović uradio prvi plan prostorne regulacije tog dela Beograda. Početkom 20. veka izgrađena je nova zgrada Patrijaršije na mestu stare Mitropolije i reprezentativno zdanje francuske ambasade. U tom periodu pojačana je električna rasveta i proširena mreža tramvajskog saobraćaja. Tursku kaldrmu zamenila je granitna kocka, a kasnije asfalt. Za ekonomski razvoj i graditeljsko oblikovanje Kosančićevog venca od posebnog značaja bila je blizina pristaništa na Savi preko koje se nekada obavljao najveći deo međunarodne trgovine. Deo prema carinarnici formiran je kao prostran plato sa otvorenim skladištima. Uz Đumrukanu podignuti su hoteli, konaci, trgovačke radnje, zanatske radionice…

U toku Drugog svetskog rata trajno su nestale Narodna biblioteka sa fondom vrednih knjiga i rukopisa, Đumrukana, hotel „Kragujevac”, tek izgrađena konstrukcija lančanog mosta „Kralj Aleksandar Prvi”.

Ovaj deo Beograda naziv je dobio 1872. godine po Ivanu Kosančiću, vitezu koji je prema predanju poginuo u Kosovskom boju.1964. Kosančićev venac proglašen za arheološko nalazište jer se nalazi u okviru antičkog Singidunuma

1971. utvrđen za prostorno kulturno-istorijsku celinu

1979. proglašen za kulturno dobro od velikog značaja

Povratak knjige

Prvi put posle sedam decenija knjiga je na Kosančić vraćena 2012. čitanjem odlomaka iz dela srpskih pisaca. Književne večeri održavaju se na mestu nekadašnje Narodne biblioteke, a pre nje u drugoj polovini 19. veka tu se nalazila kuća Milije Markovića Raspopa u kojoj je pevanje i slikanje podučavao jedan od najznačajnijih srpskih umetnika Stevan Todorović. Tradiciju ove „slikarske kuće” nastavio je Čeh Kirilo Kutlik, otvorivši u njoj 1895. Srpsku crtačku i slikarsku školu. Industrijalac Milan Vapa kupio je kuću i u njoj 1910. godine otvorio fabriku za preradu hartije i izradu trgovačkih knjiga. Vapa, 1921. godine, prodaje kuću na Kosančiću Ministarstvu prosvete da u nju smesti Narodnu biblioteku. Projekat adaptacije zgrade, površine oko 500 kvadratnih metara, uradio je arhitekta Branko Tanazević, a obnovljeno zdanje otvoreno je 1925. godine. Na ovom mestu biblioteka je bila sve do 1941. godine, kada je u bombardovanju uništena do temelja sa fondom knjiga i rukopisa. Tada su izgubljene retke knjige, katalozi, inventari, srednjovekovni spisi doneti iz crkava i manastira Srbije...