Sav taj džez dadaizma

Ovo de­lo, po­red is­crp­nog i struč­nog pre­gle­da nje­go­vog ži­vo­ta i ra­da, pred či­ta­lač­kom pu­bli­kom ak­tu­e­li­zu­je i Alek­si­će­ve li­kov­ne kri­ti­ke, sa­ku­plje­ne na jed­nom me­stu, ma­lo­bro­jan ali dra­go­cen fo­to-ma­te­ri­jal i re­pro­duk­ci­je umet­nič­kih de­la auto­ra o ko­ji­ma je Alek­sić pi­sao i to iz fon­do­va Na­rod­nog mu­ze­ja u Be­o­gra­du, Ga­le­ri­je Ma­ti­ce srp­ske iz No­vog Sa­da i Na­rod­nog mu­ze­ja iz Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke. Sve to pod­se­ća na lič­nost ko­ja je po­zna­va­la vo­de­će evrop­ske da­da­i­ste Kur­ta Švi­ter­sa, Ra­u­la Ha­u­sma­na, Ri­har­da Hil­sen­be­ka, Mak­sa Ern­sta, ko­ja je sa­ra­đi­va­la sa Bran­kom Ve Po­ljan­skim i Lju­bo­mi­rom Mi­ci­ćem, ko­ja je raz­ma­tra­la stva­ra­la­štvo Vla­di­mi­ra Ta­tlji­na i Alek­san­dra Ahi­pen­ka, ali i Uro­ša Pre­di­ća, To­mu Ro­san­di­ća, Jo­va­na Bi­je­li­ća, Mi­la Mi­lu­no­vi­ća, Mi­la­na Ko­njo­vi­ća, Sto­ja­na Ara­li­cu, Pe­tra Do­bro­vi­ća, Mi­le­nu Pa­vlo­vić Ba­ri­li, Lju­bi­cu Cu­cu So­kić... 

Alek­si­će­vu sud­bi­nu, do­ne­kle skri­ve­nu, ot­kri­va­la je autor­ka knji­ge to­kom sko­ro tri de­ce­ni­je.

– In­te­lek­tu­al­na za­o­stav­šti­na Dra­ga­na Alek­si­ća on­da ka­da je raz­ma­tra­na oce­nji­va­na je, ma­nje-vi­še, u okvi­ri­ma nje­go­vog avan­gard­nog de­lo­va­nja. Šta­vi­še, i ta eta­pa je na­kon Dru­gog svet­skog ra­ta, u ko­jem je bio za­to­čen i mu­čen, zbog če­ga je do­ži­vot­no imao uru­še­no zdra­vlje, du­go bi­la „za­tu­re­na” kao ma­nje zna­čaj­na u od­no­su nad­re­a­li­stič­ke ak­tiv­no­sti u ko­ji­ma su uče­stvo­va­li vo­de­ći ak­te­ri po­sle­rat­nog kul­tur­nog ži­vo­ta Mar­ko Ri­stić, Du­šan Ma­tić, Alek­san­dar Vu­čo i dru­gi. Nje­go­va pe­snič­ka pro­duk­ci­ja je bi­la do­stup­ni­ja, zna­lo se za nje­go­ve po­ku­ša­je ba­vlje­njem fil­mom, po­vo­dom nje­go­ve smr­ti ob­ja­vlje­no je u ča­so­pi­su „Knji­žev­nost” ne­ko­li­ko pe­sa­ma i sve ga je to, ne­ka­ko, sme­sti­lo u isto­ri­ju knji­žev­no­sti, od­no­sno po­e­zi­je. Kri­ti­čar­ski rad, ve­o­ma zna­ča­jan seg­ment, ostao je me­đu stra­ni­ca­ma dnev­nih no­vi­na u bi­bli­o­te­ka­ma i do­bar deo to­ga još uvek če­ka da bu­de pro­či­tan i ko­men­ta­ri­san – ka­že Ja­sna Jo­va­nov. 

Evo­ci­ra­ju­ći nje­gov put, ona is­ti­če Prag, kao grad u ko­jem je stu­di­rao i ste­kao pr­ve kon­tak­te sa da­da­i­sti­ma, po­tom od­la­zak u Za­greb, i pe­ri­od ra­da u „Ze­ni­tu” i iz­da­va­nja sop­stve­nih pu­bli­ka­ci­ja „Da­da-Tank ” i „Da­da Jazz”, i na kra­ju do­la­zak u Be­o­grad, ka­da po­či­nje nje­go­va sa­rad­nja sa broj­nim li­sto­vi­ma, naj­vi­še dnev­ni­kom „Vre­me”, u ko­jem ob­ja­vlju­je na spe­ci­fi­čan na­čin ob­li­ko­va­nu li­kov­nu, knji­žev­nu, film­sku i po­zo­ri­šnu kri­ti­ku do 1935, po­sta­ju­ći ta­ko i hro­ni­čar jed­nog vre­me­na. 

– Lu­ci­dan i ra­do­znao, lak­še je pri­hva­tio di­na­mi­zam i iz­me­šte­nost da­da­i­zma od tra­di­ci­o­nal­nih knji­žev­nih ob­li­ka. Za Alek­si­ća da­da­i­zam „mu­zi­ci­ra sli­kar­skim sti­hom skulp­tu­ra ili sli­ka mu­zi­ko-skulp­tu­re sti­ho­vi­ma”. Čak i ka­da je sve­sno od­lu­čio da na­pu­sti da­da­i­stič­ku prak­su, on je po­ka­zao da svo­je­vr­stan da­da­i­stič­ki vo­ka­bu­lar, pa­ra­dok­sal­ne for­mu­la­ci­je, ma­te­ma­tič­ke for­mu­le, vi­zu­el­na po­e­zi­ja, ti­po­graf­ske sli­ke, ono­ma­to­pej­sko iz­ra­ža­va­nje, boks, br­zi­na film­skih sli­ka i „sav taj džez” mo­gu da evo­lu­i­ra­ju. Ono što je za­u­vek Alek­sić sa­ču­vao kao deo svog lič­nog iz­ra­za je­ste spe­ci­fi­čan, neo­bi­čan reč­nik ko­jim se iz­ra­ža­vao i ko­ji po­ka­zu­je da jed­nom da­da­i­sta, za­u­vek osta­je da­da­i­sta, čak i ka­da za­vi­ru­je u ate­ljea na­ših, u to vre­me naj­po­zna­ti­jih umet­ni­ka ko­ji sa tim po­kre­tom ni­su ima­li ve­ze i o ko­ji­ma iz­no­si svo­je su­do­ve – ob­ja­šnja­va na­ša sa­go­vor­ni­ca nje­go­vu spo­sob­nost i za ana­li­tič­ko i sin­te­tič­ko mi­šlje­nje i do­dat­no osve­tlja­va nje­go­vo me­sto u ta­da­šnjim kri­ti­čar­skim kru­go­vi­ma:

– On ni­je bio vi­zi­o­nar po­put Rast­ka Pe­tro­vi­ća, ni­ti ar­bi­tar kao Bran­ko Po­po­vić, ni­ti je bio sklon ka for­mu­li­sa­nju ter­mi­no­lo­gi­je po­put To­do­ra Ma­noj­lo­vi­ća ili ra­to­bo­ran kao Ko­sta Straj­nić, ali je sva­ka­ko auten­ti­čan.