Branko Berček 15 godina tražio proveru krvne grupe

Sudsko veće kojem je tada predsedavao sudija Dragoljub Albijanić odbilo je da zatraži ovaj dokaz, ne smatrajući ga bitnim. Tako je presuda doneta, Berček je proglašen krivim, a da nije utvrđena njegova krvna grupa. Važno je naglasiti da je sud imao druge vrlo čvrste dokaze protiv Berčeka u slučaju „Budva”, na osnovu kojih je nesumnjivo utvrđena njegova krivica. To je kasnije potvrđeno drugostepenom i trećestepenom sudskom odlukom.

„U tom postupku je utvrđeno da Vuk Drašković ima nultu krvnu grupu, dok za Berčeka analize nisu rađene. On je u zatvoru Zabela zbog bolesti bio u bolnici, gde je urađena i provera krvne grupe. Ispostavilo se da je reč o AB plus. Međutim, u zatvoru je vrlo teško dobiti tu potvrdu u pisanom obliku i to je potrajalo godinama”, kaže za „Politiku” advokat Zora Dobričanin Nikodinović.

Na Vuka Draškovića pucano je 15. maja 2000. godine, dok je sedeo u dnevnoj sobi svoje kuće u Budvi. Atentator je u lidera SPO ispalio rafal pucajući sa terase, ali su ga od ispaljenih osam, dva metka samo okrznula po glavi. Sud je utvrdio da je to bio Berček, a osuđen je i po drugoj tački optužnice, kao osoba koja je usmrtila Stambolića, 25. avgusta 2000. godine, pucajući mu u potiljak na Fruškoj gori. Tu je Stambolićevo telo zakopano, da bi bilo otkriveno tokom akcije „Sablja”, 2003. godine. Ovaj deo optužnice dokazan je najviše zahvaljujući svedoku saradniku.

„Presuda se nije zasnivala na dokazu na osnovu nečije krvne grupe. Novi dokaz ni na koji način ne može da ospori druge nepobitne činjenice, a to su desetine izjava svedoka, priznanja nekih okrivljenih i mnogobrojni materijalni tragovi na osnovu kojih je utvrđena hronologija i doneta presuda”, kaže za naš list advokat Nikola Barović, jedan od zastupnika oštećenih u predmetu „Budva i Stambolić”.

Zahtevu za ponavljanje postupka pridružio se i advokat Aleksandar Kovačević, branilac Milorada Ulemeka Legije, koji je takođe u ovom slučaju osuđen na maksimalnih 40 godina zatvora. Branilac je naveo da je u vreme kada su ovi zločini izvršeni maksimalna zaprećena kazna za ubistvo bila 15 godina. Kazna od 40 godina u zakon je uvedena 2002. Doduše, u vreme zločina važila je i smrtna kazna (koja je ukinuta 2001), ali su se u mnogim postupcima pravna koplja lomila oko primene zakona i pitanja da li 40 godina može da bude zamena za najstrožu kaznu ili ne. Ulemekov advokat je u prilog svojim tvrdnjama naveo druge sudske odluke u kojima je stav bio da se za zločine iz perioda pre ukidanja smrtne kazne ne može izreći kazna stroža od 15 godina.

Prema rečima Zore Dobričanin Nikodinović, u zahtevu kojim se traži novo suđenje navodi se i drugi razlog za ponavljanje postupka. To je izjava sudije Vrhovnog suda Milene Inić Drecun, koja je bila predsednik veća u trećem stepenu. Odbrana je dostavila njenu izjavu medijima iz 2007. godine, kada je rekla da je tokom odlučivanja u ovom predmetu „dala ostavku na funkciju sudije Vrhovnog suda Srbije jer se sudi samo pretpostavkama, a ne utvrđivanjem materijalne istine”. To po stavu odbrane znači da je trećestepena odluka doneta nezakonito.

U slučaju koji su mediji prozvali „Budva i Stambolić” osuđeni su i pripadnici JSO Duško Maričić Gumar i Leonid Milivojević na po 30 godina zatvora, Nenad Ilić na 15, dok je Nenad Bujošević osuđen na 35 godina. Bivši načelnik DB-a Radomir Marković osuđen je u tom postupku na 15 godina zatvora, a kao nalogodavac političkog ubistva označen je Slobodan Milošević, kome se u to vreme sudilo u Hagu.