Usamljenost u odnosu

Danas mnogi ljudi imaju nezadovoljenu potrebu da neko vreme budu sami. Za njih je samoća prilika da se posvete sebi, da se odmore, da urede svoje misli ili da se bave onim u čemu uživaju. Oni samoću doživljavaju kao priliku da budu u društvu sa samim sobom.

Potreba za samoćom se uobličava u detinjstvu i mladosti. Deca koja su iz nekog razloga morala da više vremena budu sama naučila su da to vreme iskoriste i da se pritome dobro osećaju. Kada odrastu oni imaju veću potrebu za samoćom što nekada može postati problem u vezama i brakovima. Njihovo povlačenje u samoću drugi partner može doživeti kao odbacivanje i nedostatak ljubavi. Zato oni nekada „beže” u samoću tako što ustaju ranije od partnera ili ležu kasnije.

Neki ne podnose samoću

Suprotnost njima su ljudi koji ne podnose samoću. Kada su sami oni se osećaju usamljeno, a nekada istovremeno i nevoljeno, manje vredno i odbačeno. Zbog nepodnošenja samoće oni stupaju u bilo kakve socijalne odnose.

Na kvalitet nečijeg života utiče sposobnosti da se uživa u društvu sa drugima, ali i sposobnost da se bude sam. U ljubavnim vezama osoba koja ne podnosi samoću postaje zavisna od partnerovog prisustva, što može opterećivati vezu.

Kao što se u samoći ljudi mogu osećati veoma dobro, tako se i ljudi koji su u društvu drugih mogu osećati usamljeno. Reč je o posebnoj vrsti usamljenosti – usamljenost unutar odnosa.

Da neko ne bi bio usamljen nije dovoljno da bude u društvu drugih, već je potrebno da bude u društvu nekih njemu posebnih ljudi. Osećanje usamljenosti se pojavljuje onda kada neko nije u društvu onih drugih koji su mu emocionalno važni. Neprijatnost osećanja usamljenosti pokreće osobu da potraži društvo značajnih drugih. To mogu biti osobe koje joj jesu ili koje bi joj mogle postati emocionalno važne.

Kada se neko u društvu drugih oseća usamljeno, to je znak da mu ti ljudi nisu emotivno značajni. Kada se neko oseća usamljen iako je u vezi ili braku, to može biti signal da se razočarao i otuđio od nekada voljene osobe. Ovo osećanje usamljenosti unutar odnosa je znak da treba nešto učiniti kako bi se partneri ponovo zbližili, jer u protivnom može biti razlog za prekid veze ili razvod.

Ljudi koji se osećaju usamljeno unutar nekog odnosa, bilo da je prijateljski ili ljubavni, često to osećanje kriju od drugih. Priznati drugima da smo u njihovom društvu usamljeni jeste priznanje da nas postojeći odnos ne ispunjava, da nije dovoljno kvalitetan, da imamo potrebu za nekim drugim. Kako to saznanje može druge emocionalno povrediti, ljudi su skloni da prikrivaju svoju usamljenost i da nose masku srdačnosti.

Maska srdačnosti

Upravo zbog ovog maskiranja može se desiti da neko ko je stalno okružen ljudima, ko je zabavan i popularan u društvu, uvek rado viđen gost, zapravo pati zbog dobro skrivenog hroničnog osećanja usamljenosti.

Za razliku od onih koji su veoma dobro svesni da se osećaju usamljeno iako to osećanje veoma dobro kriju od drugih, postoje oni koji svoje osećanje usamljenosti kriju i od samih sebe. Oni svoju usamljenost potiskuju u svoje nesvesno, a ono čega su svesni je povremeno nedefinisano nezadovoljstvo ili osećanje praznine. Oni nekada pokušavaju da izađu na kraj sa ovim osećanjima tako što piju alkohol, uzimaju droge, svoju prazninu ispunjavaju forsiranom zabavom, seksom ili se teše kupovinom raznih predmeta. Često profili ovih osoba na socijalnim mrežama obiluju raznoraznim dokazima njihovog „kvalitetnog” života, tako da niko ne bi pomislio da ih muči osećanje praznine.

Osećanje usamljenosti najviše muči, na ovaj ili onaj način, one ljude koji su sebi zabranili da se emocionalno vezuju za druge. Najčešći razlog tome je što se plaše da bi mogli biti povređeni, ostavljeni, odbačeni kada bi se vezali. Zato oni ostaju emocionalno „nevezani”, bez osećanja pripadnosti. A kada neko sebi zabrani da se emocionalno vezuje, on je zapravo sebi zabranio da nekoga voli i sebe nepotrebno osudio na trajno stanje emocionalne otuđenosti.