Rekvijem za Čuburu

Sva­ki to­pli ku­će­rak u Be­o­gra­du sta­ri­ji od osam­de­set go­di­na mo­že da bu­de pro­gla­šen za kul­tur­no­i­sto­rij­ski spo­me­nik, da se ob­no­vi pa sa­ču­va od za­huk­ta­lih gra­đe­vin­skih pred­u­zi­ma­ča, ili da osta­ne stra­ća­ra i pre­ko no­ći ne­sta­ne pod pi­ju­ci­ma. Na­ža­lost, ve­ći­na sta­rih pre­sto­nič­kih ka­fa­na ko­je su ušle u ve­se­lu po­vest gra­da i po­sta­le pre­po­zna­tlji­vi to­po­ni­mi, kao iz ina­ta, no­vo vre­me do­če­ka­lo je u udže­ri­ca­ma. Ta­kve su pr­ve ne­sta­le. Za nji­ma u stro­ju, na uda­ru su se na­šle one u no­vi­jim i sta­me­ni­jim zda­nji­ma, ko­je su na­pra­sno osvi­ta­le kao pro­dav­ni­ce do­njeg ru­blja, kla­di­o­ni­ce, ili ba­kal­ni­ce. One što su „pre­ži­ve­le” taj pur­ga­to­ri­jum, mo­ra­le su da pro­me­ne iz­gled i kli­jen­te­lu, ma­da im če­sto ni ta ma­ske­ra­da ni­je bi­la od po­mo­ći.

„Ču­bur­ska li­pa” ni­je bi­la sta­ra ka­fa­na: otvo­re­na je tek kra­jem sed­me ili po­čet­kom osme de­ce­ni­je pro­šlog ve­ka. Iako „mla­da”, bi­la je ču­var sta­rog du­ha Ču­bu­re. Ali ni „Orač” ni­je bio to­li­ko star! Iako se za­ti­cao u svim pre­sto­nič­kim be­de­ke­ri­ma, ta ka­fa­na je po­če­la da ra­di 1949. go­di­ne u ne­gda­šnjoj aba­džij­skoj rad­nji na uglu Bu­le­va­ra oslo­bo­đe­nja i Uli­ce kne­gi­nje Zor­ke. Se­ća­nje na nju ble­di od 1996. go­di­ne, ka­da je sru­še­na „pod uz­bu­nom”.

Pre­ko pu­ta „Ču­bur­ske li­pe” bi­la je ope­va­na krč­ma „Ču­bu­ra”, a kraj nje ku­ća u ko­joj je ro­đen glu­mac Ba­ta Stoj­ko­vić. Na pr­vom uglu zde­sna, duž Uli­ce ca­ra Ni­ko­la­ja Dru­gog, na­la­zio se „Ki­ke­vac”, sru­šen ne­ko­li­ko da­na pre ne­go što je šef ka­fa­ne is­pla­ni­rao da ola­ji­sa­ni pod za­me­ni bu­ko­vim par­ke­tom, „da mu go­sti ne pro­kli­za­va­ju”. Na­spram „Ču­bu­re”, upra­vo na uglu Ma­čvan­ske bi­la je ka­fa­na „Pri­šti­na”, po ko­joj je pro­zvan tram­vaj što je je­zdio pre­ko Sla­vi­je Sve­to­sav­skom, Ka­ta­ni­će­vom i Ma­ken­zi­je­vom...

Kad su sru­še­ne stra­ća­re u či­jim ne­dri­ma su bi­le „Ve­li­ka” i „Ma­la To­pli­ca” da bi se po­di­glo mo­der­no zda­nje u ko­jem je po po­vrat­ku iz eg­zi­la ži­veo i umro Mi­loš Cr­njan­ski, u pri­ze­mlju su osva­nu­le „Ve­li­ka” i „Ma­la Vlta­va”. Ma­la je da­nas po­sla­sti­čar­ni­ca, a u ve­li­koj se pro­str­la ba­kal­ni­ca.

Ne­što ni­že bio je le­gen­dar­ni „Tran­da­fi­lo­vić”, ali ume­sto gur­man­lu­ka, pro­bra­nih do­ma­ćih pi­ća i do­brog dru­štva, da­nas tu nu­de „kuć­nu he­mi­ju”, kao i slič­ne ne­po­treb­ne stva­ri. 

Ima još to­ga, ali i ovo je do­volj­no za bri­gu. A, mo­žda je reč o obo­lu no­vom vre­me­nu ko­ji se mo­ra pla­ti­ti? Valj­da je ta­ko? Za­to, evo re­še­nja:

Kad do­vr­še ru­še­nje te­snog zda­nja „Ču­bur­ske li­pe”, mo­gli bi od­mah da pre­đu na „So­ko­lac”, za­tim da vi­de šta će s „Gra­di­ćem Pej­to­nom” i ka­fa­nom „Ču­bu­ra” (po­ve­ća­nje ki­ri­je bi ih obes­hra­bri­lo i pri­mo­ra­lo da ot­ka­žu rad­nju, ma­da bi po­žar bio de­lo­tvor­ni­ji), či­me bi či­tav kraj ko­nač­no oslo­bo­di­li, i od ka­fa­na, i od Ču­bu­ra­ca. 

A ka­da se taj plan pri­ve­de kra­ju, po­sled­nja ču­bur­ska zna­me­ni­tost bi­će – Ka­le­nić pi­ja­ca.