Beograd postaje prestonica kulture
Među šezdeset umetnika koji će izlagati na 57. Oktobarskom salonu biće i Joko Ono. Dolazak ikone moderne umetnosti, žene za koju je njen životni saputnik Džon Lenon tvrdio da je najpoznatija nepoznata umetnica na svetu, za Beograd nije samo umetnički događaj nego i deo novog imidža u svetu.
Nešto ranije najavljena je izložba Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti za 2019. godinu. Nema sumnje da će izložba najčuvenije umetnice performansa i konceptualne umetnosti u svetu biti jedan od najznačajnijih kulturnih događaja u Evropi naredne godine. Beograđani, ali i naši gosti dobiće priliku da budu deo velike predstave poput 750.000 Njujorčana koji su 2010. godine čekali u redu ispred Muzeja savremene umetnosti da bi videli njenu retrospektivnu izložbu i dobili priliku da sednu preko puta nje u okviru performansa koji je trajao 700 sati. Naša želja je da u toku njene izložbe uredimo prostor ispred Studentskog kulturnog centra u kom je Marina Abramović održala prvu izložbu, kao i da na tom prostoru bude postavljena njena umetnička instalacija. Na taj način bismo se odužili velikoj umetnici koja je karijeru započela u Beogradu i dobili svetsku atrakciju.
Da li to znači da je Beograd na putu da postane kulturno središte kao što je bio u drugoj polovini 20. veka, do raspada Jugoslavije? Kada je Beograd 1971. godine dobio FEST koji je u Domu sindikata otvoren filmom „Meš” Roberta Altmana, Beograđani su gledali i „Odiseju u svemiru” Stenlija Kjubrika i „Goli u sedlu” Denisa Hopera. Tokom decenija FEST je okupio više od četiri miliona posetilaca koji su videli više od četiri hiljade značajnih filmova. Bilo je tu filmova nekih od najznačajnijih reditelja današnjice kao što su Teo Angelopulos, Ken Rasel, Vim Venders ili Dejvid Kronenberg. Svetski glumci i reditelji poput Marčela Mastrojanija, Harvija Kajtela, Liv Ulman, Bernarda Bertolučija, Majkla Čimina, Džeka Nikolsona, Katrin Denev, Sofije Loren, Roberta de Nira, Džonija Depa, Miloša Formana ili Lorensa Olivijea posetili su Beograd i bili gosti FEST-a.
Te 1971. godine, 30. oktobra održan je „Njuport džez festival” u Beogradu koji je 1975. godine prerastao u „Beogradski džez festival”. Djuk Elington i njegov orkestar otvorili su prvi „Beogradski džez festival”!
Koliko je taj događaj bio značajan za Beograd najbolje opisuje publicista Žika Bogdanović: „Ispunjeni uzbuđenjem i novom plimom nade, prvi put u ovom gradu primamo... neke od najvećih živih ličnosti džeza... Imamo već Bitef, Bemus i Fest, sada dobijamo i Njuport, sa vrućom nadom da će i on postati neotuđiva tradicija kulture ovog podneblja. Vidimo večeras ovde sredovečne i mlade zajedno, povezane istom emocijom; preko jaza generacija, ovog časa, prebačen je most.” U istom trenutku na sceni su se našli Dizi Gilespi, Majls Dejvis, Soni Stit, Kaj Vinding, Telonijus Mank, Al Mekibon, Art Blejki, ali i Dju Redman i Kit Džeret.
Beograđani su uživali u muzici Sare Von i B. B. Kinga, ali i sovjetske džez zvezde Igora Brilja. Bile su to godine kada su u Beogradu koncerte imali Iv Montan i Šarl Aznavur. Britanski vajar Henri Mur imao je izložbu u martu 1955. godine, koja je simbolično predstavljala prvi korak tadašnje komunističke vlade u pravcu slabljenja ideoloških stega na umetnost i koja je podstakla lokalne umetnike da usvoje liberalnije i apstraktnije forme u svom radu. „Prvorazredni svetski događaj u maloj beogradskoj sredini, ohrabrio je i učvrstio slobode osvojene 1950 – 1954. godine”, napisao je za tu izložbu Miodrag B. Protić, osnivač Muzeja savremene umetnosti. Mira Trailović je 1967. godine osnovala BITEF, jedan od najuglednijih svetskih festivala novih pozorišnih tendencija. Dolazila su svetska imena kao što je Piter Bruk ili recimo Jurij Ljubimov koji je 1967. godine stigao sa „Hamletom” Teatra na Taganke u kom je glavnu ulogu igrao ruski Bob Dilan Vladimir Semjonovič Visocki. Kažu da je svako ko je nešto značio u pozorišnom životu Njujorka, Londona i Berlina bio tada u Beogradu da vidi ruskog „Hamleta”.
Mnogi će reći da je intenzivni kulturni život Beograd dugovao geopolitičkom položaju Jugoslavije i da je nemoguće to ponoviti. Tvrdnja je tačna, ali se ne slažem da ne možemo ponovo da postanemo grad kulture.
Dolazak Joko Ono i Marine Abramović znak je da Beograd ponovo postaje kulturna prestonica ovog dela Evrope. Da bismo zaista to i postali i da bi Beograđani mogli da vide najnoviju svetsku pozorišnu, muzičku produkciju ili izložbe, potrebna je odluka društva da želimo da ulažemo u kulturu. Mi smo to odlučili kada smo obnovili Muzej savremene umetnosti i kada završavamo Narodni muzej. Kada smo jasno istakli da su nam prioriteti završetak Muzeja grada Beograda, izgradnja zgrade opere i baleta na Trgu republike, rekonstrukcija Paviljona „Cvijeta Zuzorić”, obnova Đumrukane, izgradnja zgrade Filharmonije na Ušću, obnova scene „Bojan Stupica”, izgradnja gradske galerije na Kosančićevom vencu. Neko će reći da nisu dovoljni samo objekti da bi se imala bolja kulturna ponuda. To je delimično tačno. Beograd je u drugoj polovini 20. veka dobio nove objekte kulture u kojima su održavani kulturni događaji kao što su Dvorana Doma sindikata, „Sava centar”, Hala „Pionir”, Atelje 212... Novi prostori inspirišu umetnike da dođu, kao što je obnovljeni Muzej savremene umetnosti bio poziv Marini Abramović da dođe u svoj Beograd. Verujem da će naredne decenije biti novo zlatno doba kulture Beograda i da je to šansa za naš grad.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
