Repriza života u Godečevu

Ne­ve­li­ko se­lo Go­de­če­vo ugne­zdi­lo se kraj sta­rog pu­ta od Ko­sje­ri­ća ka Ba­ji­noj Ba­šti, uz raz­me­đe te dve op­šti­ne. S jed­ne stra­ne mu Var­da, s dru­ge Za­rož­je u ko­me je ču­ve­na vo­de­ni­ca vam­pi­ra Sa­ve Sa­va­no­vi­ća. Put ovu­da de­lom as­falt­ni, de­lom ma­ka­dam. Ško­la u Go­de­če­vu pro­ra­di­la je 1909. go­di­ne, a kad se­lo ima ško­lu, on­da se i ka­fa­na otva­ra. 

– Ta­da je Gru­jo Bi­ljić imao ne­sre­ću, sve tro­je de­ce umr­lo mu je od ne­ke bo­le­sti, pa se odvo­jio od bra­ta u obli­žnjim Bi­lji­ći­ma i do­šao na ovaj deo ima­nja. Na­pra­vio je ku­ću i u njoj 1912. otvo­rio ka­fa­nu, ni­je upam­će­no ka­ko se ta­da zva­la, ve­ro­vat­no sa­mo „Ka­fa­na u Go­de­če­vu”. U okvi­ru nje bio je i du­ćan, pro­da­ja du­va­na, ga­sa. Išli u to vre­me put­ni­ci i ra­ba­dži­je kroz ova se­la, svra­ća­li se­lja­ni da po­pi­ju ko­ju, bi­lo je po­sla. Re­ši Gru­jo, po­što ni­je imao svo­je de­ce, da po­si­ni si­nov­ca Mi­lo­ša Bi­lji­ća, te ovaj na­sta­vi da vo­di ka­fa­nu u Go­de­če­vu. De­ce­ni­je su pro­la­zi­le, a ni taj ga­zda Mi­loš ni­je imao de­ce. On­da on od­lu­či da od svo­je se­stre Je­vi­mi­je, udo­vi­ce ko­ja je ima­la še­sto­ro, uzme uz se­be se­stri­ća Mi­lo­ša Jo­va­no­vi­ća ka­ko bi ži­veo tu i na­sle­dio ka­fa­nu. Mi­loš Jo­va­no­vić je moj otac, ovom ka­fa­nom ta­da pod na­zi­vom „SUR Jo­va­no­vić Mi­loš Mi­šo Go­de­če­vo” du­go je ga­zdo­vao, sve do 1998. go­di­ne. On­da sam je ja pre­u­zeo, a pri­li­kom re­gi­stro­va­nja va­lja­lo je da se ne­ka­ko zo­ve. Od­lu­čio sam se za ime „Re­pri­za ži­vo­ta” – pri­ča sa­da­šnji ga­zda Gru­jo Jo­va­no­vić, ko­ji je pr­vo ra­dio s ka­fa­nom, a sa­da tu ima i pro­dav­ni­cu, ma­lu hlad­nja­ču za skla­di­šte­nje svo­jih i ot­ku­plje­nih ma­li­na te po­ve­ći ma­li­njak.

Bi­lo je su­ro­vih vre­me­na i u ovim za­ba­če­nim br­di­ma, ali ka­fa­na ni­je pre­sta­ja­la da ra­di. Ne­kad se na­la­zi­la u sta­roj ku­ći pr­vog vla­sni­ka Gru­ja, pa na­krat­ko pre­šla u jed­no su­sed­no zda­nje, a kad je Mi­loš na­pra­vio no­vu ku­ću vra­tio je u nju ka­fa­nu. Sa­da je ona u pri­ze­mlju, a Jo­va­no­vi­ći ži­ve na spra­tu. Sve je to u cen­tru se­la, po­red ško­le, me­sne kan­ce­la­ri­je, no­ve cr­kve za­vr­še­ne pro­šle go­di­ne. A od­mah po­red, u jed­noj li­va­di, sa­hra­njen je Gru­jo Bi­ljić, osni­vač ka­fa­ne. 

– U vre­me­ni­ma kad ni­je po­sto­jao put pre­ko De­be­log br­da ovu­da je pu­nih 40 go­di­na išla re­dov­na auto­bu­ska li­ni­ja Uži­ce–Go­de­če­vo (vi­še ne ide), pa su vo­za­či po­sled­njeg auto­bu­sa no­će­va­li kod nas i uju­tru po­no­vo od­la­zi­li, a ka­fa­na uvek bi­la pu­na sve­ta. Svra­ća­li su ta­da mno­gi da se osve­že, po­pi­ju do­ma­ću ra­ki­ju i ka­fu, za­me­ze, ne­ki i da koc­ka­ju. U ka­fa­ni slu­ži­mo pi­će, a po po­tre­bi i me­ze: si­ra i kaj­ma­ka, pr­šu­te, ki­se­log ku­pu­sa. Ka­da su se­o­ski va­ša­ri na Cve­ti i Sa­vin­dan, u po­nu­di je i pe­če­nje. Po­ne­kad je tu mu­zi­ka, pe­va­či­ca. Sa­mi po­ro­dič­no ra­di­mo u ka­fa­ni, rad­ni­ke ne an­ga­žu­je­mo. Re­no­vi­rao sam je pre se­dam go­di­na, pri­stoj­no iz­gle­da, ima 50 me­sta. Ce­ne pi­ća su po­volj­ne jer skrom­no ži­vi na­rod ovog kra­ja. A se­la su ov­de sve pra­zni­ja, ma­nje je sta­nov­ni­ka, pa ne znam da li bih u ovo vre­me imao ra­ču­na da dr­žim sa­mo ka­fa­nu. Ova­ko lju­di do­đu da ku­pe ne­što u pro­dav­ni­ci ili zbog ot­ku­pa ma­li­na, pa na­vra­te i u ka­fa­nu, ve­zao sam ce­lu po­nu­du – ob­ja­šnja­va Gru­jo Jo­va­no­vić.

On i su­pru­ga mu Sve­tla­na ima­ju tro­je de­ce: Fi­li­pa, Uro­ša i Je­le­nu. Da li će ne­ko od njih na­sta­vi­ti tra­di­ci­ju „Re­pri­ze ži­vo­ta”, pi­ta­mo.

– Si­no­vi su stu­den­ti, kad do­đu po­mog­nu u ku­ći šta za­tre­ba, dok ćer­ka uči sred­nju po­ljo­pri­vred­nu ško­lu. Vi­de­će­mo da li će se opre­de­li­ti da na­sta­ve po­ro­dič­ni po­sao. Ni­je vi­še u sve pu­sti­jim pla­nin­skim se­li­ma ka­ko je ne­ka­da bi­lo. Ali ži­vot sve­mu odo­le­va, valj­da će i „Re­pri­za ži­vo­ta” još tra­ja­ti – od­go­va­ra naš sa­go­vor­nik.