Ma­ra­ton, van gra­da

Ni­je mi ja­sno šta je cilj odr­ža­va­nja ma­ra­to­na u Be­o­gra­du i iza­zi­va­nja ap­so­lut­nog ha­o­sa u ži­vo­tu glav­nog gra­da ko­ji sam do­ži­veo jed­nog ne­delj­nog da­na po­čet­kom sep­tem­bra. Do­šao sam ko­li­ma s No­vog Be­o­gra­da u cen­tar na dru­že­nje s pri­ja­te­lji­ma, i ka­da je bi­lo vre­me za po­vra­tak usta­no­vio da su sve glav­ne sa­o­bra­ćaj­ni­ce blo­ki­ra­ne.

Sto­ti­ne, ako ne i hi­lja­de vo­za­ča po­ku­ša­va­le su da se vra­te na No­vi Be­o­grad ili dru­ge de­sti­na­ci­je s ko­jih su do­šli, vo­ze­ći u neo­pi­si­voj gu­žvi, na ne­ko­li­ko san­ti­me­ta­ra dis­tan­ce, u ne­kom prav­cu, da bi ih ne­ki vo­zač iz su­prot­nog prav­ca oba­ve­stio da se vra­te jer je i taj pra­vac za­tvo­ren. Či­ni mi se da je to tra­ja­lo sa­ti­ma dok ne­ka­ko ni­sam pre­šao tram­vaj­ski voz za No­vi Be­o­grad. Ni­kom to is­ku­stvo ne bih po­že­leo, gra­đa­ni ko­ji su u to­me uče­stvo­va­li zna­će o če­mu go­vo­rim.

U ne­de­lju 30. sep­tem­bra če­kao sam auto­bus za cen­tar gra­da na sta­ni­ci Špan­skih bo­ra­ca. Ka­da je pro­šlo po­la sa­ta a da ni­je do­šao ni­je­dan auto­bus, na­zvao sam pri­ja­te­lja iz cen­tra da po­gle­da da li je Te­ra­zij­ski tu­nel za­tvo­ren. Ja­vio mi je da je­ste. Sve je bi­lo ja­sno: ma­ra­ton­ci tr­če još je­dan krug. Mo­že­mo sa­mo se­de­ti kod ku­će.

Mi­slim da ne­ma smi­sla mal­tre­ti­ra­ti ceo grad ra­di ogra­ni­če­nog bro­ja onih ko­ji že­le da tr­če ma­ra­ton. Be­o­grad ima ne­ko­li­ko sta­di­o­na sa sta­za­ma za tr­ča­nje ili kros sta­za gde se mo­že tr­ča­ti bez po­sle­di­ca po gra­đa­ne. Ne ve­ru­jem da gra­đa­ni že­le da gle­da­ju tr­ka­če ka­ko pro­la­ze ta­ko mno­go da bi zbog njih tr­pe­li sve opi­sa­no. Sva­ka­ko ne ve­ći­na.

Fe­o­dor Star­če­vić, am­ba­sa­dor u pen­zi­ji