Prošlo je tačno 215 godina otkako je na Sretenje, 15. februara 1804, održan narodni zbor u selu Orašac na kojem je doneta odluka o podizanju Prvog srpskog ustanka, a Đorđe Petrović Karađorđe izabran za njegovog vođu. Taj događaj označio je početak borbe našeg naroda za konačno oslobođenje od turske vlasti i početak stvaranja moderne srpske države. Trideset godina kasnije ta, u borbi protiv Turaka sa mukom stvorena Kneževina Srbija, na Sretenje 1835. dobila je i svoj prvi ustav, prozvan „Sretenjski”, koji je bio veoma liberalan za to vreme.
Time kao da je bilo zaokruženo delo koje su započeli Karađorđevi ustanici, a nastavio knez Miloš Obrenović u Drugom srpskom ustanku, zbog čega se ceo taj period od 1804. do 1815. godine u našoj istoriografiji često naziva i „Srpska revolucija”. U spomen na ta dva za našu istoriju veoma važna događaja 15. februar se obeležava kao Dan državnosti Republike Srbije.
Neposredni povod za ustanak 1804. godine bila je „seča knezova” – ubistvo Alekse Nenadovića, Ilije Birčanina i drugih uglednih Srba, do kojeg je došlo dve nedelje ranije, a pravi uzrok bila je strahovlada četvorice dahija: Aganlije, Kučuk Alije, Mule Jusufa i Mehmed age Fočića, koji su nasilnim putem 1801. godine preuzeli vlast u Beogradskom pašaluku. Oni su ukinuli narodnu autonomiju koju je srpski narod u ovoj oblasti do tada imao i izložili stanovništvo teroru, što je bio povod da se Ilija Birčanin i Aleksa Nenadović, knezovi iz valjevske nahije, pismom obrate austrijskim vlastima za pomoć. Dahije su ovo pismo otkrile i odlučile da ubiju ne samo njih dvojicu, već i ostale viđene Srbe.
Dalje se više nije moglo. Narodne vođe koje su izbegle pogrom okupile su se i na Sretenje održale zbor u selu Orašac. Na tom zboru, održanom u Marićevića jaruzi, pred oko 300 najuglednijih ljudi, za vođu ustanka prvo je predložen hajduk Stanoje Glavaš, a potom i Teodor Marićević, ali su obojica to odbili. Treći izbor bio je Đorđe Petrović Karađorđe, bivši frajkor i ugledni trgovac iz Topole, koji se pročuo po hrabrosti i poštenju.
Tako je počeo Prvi srpski ustanak, koji je trajao od 1804. do 1813. godine. U početku mala, „buna na dahije” vremenom se proširila na celu teritoriju Beogradskog pašaluka, koji je obuhvatao današnju zapadnu Srbiju, Šumadiju, Pomoravlje i deo istočne Srbije, do Negotinske krajine. Ustanici su za kratko vreme oslobodili ceo pašaluk i odneli više sjajnih pobeda, među kojima su najpoznatije na Ivankovcu (1805) i Mišaru (1806), a početkom 1807. godine osvojili su i Beograd.
Uz pomoć Rusije, koja je i sama ušla u rat sa Turcima, ustanici su do 1813. očuvali slobodnu teritoriju na kojoj su izgradili svoju državu, stvorivši organe vlasti, među kojima je najvažniji bio Praviteljstvujušči sovjet – upravno telo sastavljeno od najviđenijih narodnih starešina, na čijem se čelu nalazio Karađorđe – ali i zakone, škole...
Međutim, zbog napada Napoleona na Rusiju, Rusi su sa Turskom 1812. godine sklopili, po Srbe nepovoljan, Bukureštanski mir, koji su ustanici odbili. To je bio povod da sultan leta 1813. pošalje ogromnu vojsku na Srbiju i napadajući je iz svih pravaca uguši ustanak. Usledile su dve godine patnje, zbegova i pogroma. Ali jednom započeta borba za slobodu i stvaranje države nije se više mogla zaustaviti.
Već aprila 1815. godine u Takovu je podignut Drugi srpski ustanak. Karađorđevo delo nastavio je, doduše drugačijim metodama i pod novim međunarodnim okolnostima, knez Miloš Obrenović, vođa ovog ustanka. Posle nekoliko meseci ratovanja i dobijenih bitaka kod Ljubića, Paleža i Dublja on se izborio da Srbi dobiju manji stepen autonomije. Tu samoupravu on je lukavom politikom, koristeći slabljenje Osmanskog carstva i jačanje Rusije posle Bečkog kongresa, stalno uvećavao. Konačno, Hatišerifom iz 1830. godine, stvorena je Kneževina Srbija, koja je unutar Osmanskog carstva imala visok stepen samostalnosti.
Nažalost, u tom periodu dogodilo se i ubistvo Karađorđa, koji se 1817. tajno vratio u Srbiju s ciljem da podigne novi ustanak. Ovo ubistvo organizovao je knez Miloš, čime su započete unutarsrpske svađe i sukobi.
Posle dobijanja „države u državi” ukazala se potreba da ona dobije i pravni okvir, budući da je Miloš do tada vladao kao samodržac. Taj zadatak poveren je Dimitriju Davidoviću, kneževom sekretaru, učenom čoveku i prvom srpskom novinaru, rodom iz Zemuna. On je, pod utiskom francuske ustavne tradicije, napisao takozvani Sretenjski ustav, prozvan tako jer ga je Narodna skupština održana u Kragujevcu usvojila na Sretenje 1835. godine. Bio je to za ono vreme veoma liberalan ustav, sastavljen po ugledu na francuski i belgijski, kakav nije imala većina evropskih država. Ovaj ustav, usvojen bez odobrenja Osmanskog carstva i ostalih velikih sila, ubrzo je suspendovan. Srbija je tri godine kasnije dobila novi, takozvani Turski ustav. Knez Miloš ga nije prihvatio, jer je predviđao značajno ograničenje njegove vlasti, pa je 1839. godine napustio Srbiju.
U spomen na burne događaje koji su označili početak stvaranja moderne srpske države, Sretenje je 2001. godine proglašeno za državni praznik – Dan državnosti.
Ljut i prek čovek
„Koje kude, ja sam ljut i prek čovek. Ako neko ne posluša i ako pođe u stranu ja ću toga da ubijem, a kojega uhvatim u izdaji toga ću da obesim i na strašne muke da udarim. Bojim se da ćete me zamrzeti i svaki na svoju stranu vući, pa onda od nas ništa neće biti....” Ovim rečima se Karađorđe obratio okupljenim knezovima i narodnim starešinama na zboru u Marićevića jaruzi, u selu Orašac, na Sretenje, 15. februara 1804. Posle toga, oni su uzviknuli „baš takav nam i treba” i Karađorđe je, posle kraćeg razmišljanja, prihvatio da stane na čelo ustanka.
Zemlja slobodnih ljudi
U Sretenjskom ustavu, koji je predviđao podelu izvršne vlasti između kneza Miloša i državnog Saveta, pored ostalog se kaže: „Kako rob stupi na srbsku zemlju, od onoga časa postaje slobodan, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao (član 118). Imanje svakog Srbina bilo kakvo mu drago jeste neprikosnoveno. Ko se pokusi (usudi) dirnuti u tuđe dobro i imanje, prisvajati ga ili okrnjiti onaj će se smatrati za narušitelja opštenarodne bezbednosti bio on ko mu drago i odakle mu drago (član 119) .”
