utorak, 01.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 29.04.2019. u 20:53 Milica Dimitrijević
ODLAZAK PETRA OMČIKUSA

Šeret, šmeker, gospodin

Bio je buntovan po prirodi, čovek koji je iz mornarice pobegao avionom, veliki slikar u čijem je umetničkom postupku, i pored obilja žanrova, Mediteran imao centralno mesto
(Фото А. Васиљевић)

U smiraj Velikog petka napustio nas je Petar Omčikus. Veliki slikar i poseban čovek. Preminuo je u 93. godini posle duge bolesti, već izvesno vreme odolevajući i boreći se, nadali smo se da će prebroditi možda i ovu poslednju krizu. Nije se tako desilo.

U nameri da dopru do suštine njegovog stvaralačkog dara i njegove ličnosti novinari našeg lista razgovarali su s njim često, brojne su lepe priče ostale da svedoče o tome. Sticajem okolnosti, poslednji intervju za „Politiku”, u kojem je Omčikus sagovornik, napisao je potpisnik ovih redova. U tom tekstu, a bilo je to početkom 2016, povodom zaveštanja njegovih slika Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji je bio član, opisala sam ga rečima: šmeker, šeret i gospodin. Ponavljam ih i sada jer ni danas ne dolazi na um bolji niz epiteta od toga, bar kada je u pitanju pokušaj da se još jednom, jezgrovito, uz želju da to bude i adekvatno, dočara njegov karakter. Jer, to da je reč o jednom od naših najvećih umetnika nesporna je i široj javnosti dobro poznata činjenica, ali to o kakvom se čoveku mimo umetnosti radilo nije manje bitno. To je bivalo očigledno već u prvim trenucima direktnog kontakta, dok vam onako stamen uprkos ozbiljno narušenom zdravlju pruža ruku s gotovo isklesanom šakom, umrljanom bojama, izražajnih očiju, ali blagog pogleda, široko vam se osmehujući. Šala je bila neizbežan pratilac... I tako je bivalo sve vreme dok ste s njim u društvu.

Iza tog i takvog duha pred vama se pomaljala celoživotna postojana i iskrena usmerenost na platno. Ostalo je more slika živih boja, doduše različitih tonalitetnih raspoloženja, slično moru pored kojeg je i rođen 1926, u Sušaku kod Rijeke i kojem se uvek nanovo vraćao, egzistirajući i u dubokim godinama, koliko god je to bilo moguće, između Pariza, Beograda i Vela Luke. Ostajući veran Mediteranu, bez obzira na prisutnost u velikom broju stvaralačkih žanrova, obeležio je našu umetničku scenu 20. veka, posebno na polju apstrakcije. Jedan od osnivača disidentske „Zadarske grupe”, zajedno s kolegama Kosarom Bokšan (potonjom suprugom), Mićom Popovićem, Verom Božičković, Batom Mihailovićem, Ljubinkom Jovanović i Miletom Andrejevićem, bio je buntovan po prirodi – tako je sam sebe okarakterisao, ističući pri tome da je na njegov razvoj na studijama na Akademiji likovnih umetnosti, koje je upisao posle Drugog svetskog rata, poseban uticaj izvršio profesor Ivan Tabaković, još jedan izvrstan umetnik i predavač.

Pred ovdašnjom publikom ovaj nekonvencionalni čovek, pustolov koji je iz mornarice rešio da pobegne avionom, iskoristivši situaciju tokom koje su „neke slike izmeštane u Beograd”, i koji bi, da nije postao slikar, bio možda najpre moreplovac ili istraživač, premijerno se pojavio 1951, na prvoj samostalnoj izložbi, i to nakon što se 1947, posle šestomesečnog boravka u Zadru, vratio u našu prestonicu i priključio se grupi „Jedanaestorica”. Neposredno posle toga, 1952, s Kosom Bokšan definitivno se nastanjuje u Gradu svetlosti, gde u prvo vreme „ne preza ni od moleraja” kako ne bi pravio kompromise, da bi 1968. pokrenuo i Međunarodne umetničke susrete u Vela Luci, dok je poslednje godine proveo u glavnom gradu Srbije, s posebnim pijetetom prema Zemunu, gledajući u Dunav sa prozora svog novobeogradskog stana, punog slika i uspomena.

Pri pogledu na sve njih svi su ga nanovo pitali da li je, možda, odustao od kreda da „ceo život slika jednu istu sliku, koju stalno dorađuje”. I bivao je uporan: „Da, to što sam jednom rekao važi i sada. I važiće. Ne mogu da se setim svih dela koje sam naslikao ali su mi u glavi etape i faze kroz koje sam prolazio. Sve su one oslikavale moju prirodu koju sam utkao u svoja dela. Što više vreme prolazi sve mi se više čini da je zaista reč o jednoj velikoj, nepreglednoj slici.”

Glavni junak ove priče, dobitnik mnogih nagrada, imao je mnogobrojne samostalne, a učestvovao je i na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. U poslednje vreme njegova dela mogla su biti viđena u Muzeju savremene umetnosti na Ušću. Dve slike, „Zagonetka šlema” i „Velika kompozicija”, krasile su zidove u sklopu izložbe „Sekvence”, kojom je ovo zdanje bilo ponovo otvoreno za javnost oktobra 2017. Prvo pomenuto nalazilo se baš pored slike Kose Bokšan, a drugo upravo u prostornoj i izražajnoj relaciji s delom Bate Mihailovića – dvoje njemu zaista bliskih ljudi. Budući da, po sopstvenim rečima, „nikad nije bio veliki prodavac slika, niti je previše uspešno sarađivao s galeristima, bivajući uvek samotnjakom, skromnim, prodajući samo s vremena na vreme”, Omčikus je bio rad da pokloni, to se desilo i novembra prošle godine, kada je Narodnom muzeju u Beogradu  stupio sliku „Ruševine Zadra”. To je, verovatno, jedan od poslednjih momenata te vrste koji je u vezi s njim kada je u pitanju neka naša institucija, a samo će delo svakako naći svoje mesto i na novoj-stalnoj postavci u ovoj kući.

Vreme i mesto sahrane Petra Omčikusa biće naknadno saopšteni.

Komentari1
fb125
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Др Ивана Николић
Odlaze velikani Kulture i Umetnosti i bez njih postajemo siromašniji duhom, etikom i moralom.... Šta još reći? Hvala Petru Omčikisu, slikaru i čoveku za njegovo stvaralaštvo, za Um, za Duh, Intelekt, Širokogrudost, Ljudskost.... Slava mu a Marku i porodici iskreno saučešće zbog nenadoknadivog porodičnog gubitka, Marinova sestra Ivana

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja