Normalizacije neće biti

Stegnimo svoja pristrasna srca i pogledajmo istini u oči. Opoziciona stvar u Srbiji trenutno stoji dosta loše. Moglo bi se čak reći, otprilike onoliko loše koliko, generalno, srpska nacionalna stvar stoji loše u međunarodnim relacijama. S tim da u oba slučaja postoji faktor „objektivnih okolnosti” (odnosno, objektivne nemoći), ali i element subjektivne odgovornosti i krivice.

Realno, kao što smo već govorili na ovim stranicama, zimski protesti su opoziciju digli iz mrtvih i zaustavili tendenciju pretvaranja Srbije u jednopartijsko i jednoumno društvo. Pokazalo se da postoji nemali kritički potencijal i ozbiljno nezadovoljstvo aktuelnom vlašću. Ali onda su neki previše uzleteli, pogrešno procenili situaciju, pomislili da su već pobedili i već videli sebe u ministarskim i drugim foteljama. Drugim rečima i sportskim žargonom rečeno, opozicija je zimskim protestima uspela samo da se „vrati u meč”, a daleko od toga da je bila u poziciji da „servira za pobedu”.

Iako to, naravno, neće javno priznati, u Savezu za Srbiju su smatrali da masovnost i energija protesta, direktno ili indirektno, idu na njihov konto. Kao najveća i najorganizovanija opoziciona formacija s razlogom su računali da će fluidna opoziciona masa koja se zimus valjala ulicama Beograda i stotinak srpskih gradova pre ili kasnije da se ulije u najveći opozicioni tok. Ali to se nije dogodilo.

S druge strane, neki važni ljudi („javne ličnosti”) koji su dali impuls protestu smatrali su da im političari, generalno, samo smetaju i da bi bez tog „balasta” narodni bunt mnogo bolje procvetao i doveo do toliko željene „revolucije”.

Neposredno nakon vrhunca protesta, odnosno u trenutku kada su se tek počeli pojavljivati prvi nagoveštaji zamora, krize i koncepcijskog lutanja, neki opozicioni aktivisti su postali nepodnošljivo arogantni („Šetaj! Ne zanovetaj!”) i agresivni prema neistomišljenicima, skoro ništa manje od režimskih „botova” i tabloida – što je izazvalo dodatno nezadovoljstvo u redovima stranački neorganizovanih „šetača”. A kada je konačno postalo očigledno da je protest u dubokoj krizi, predugo je trajala faza negiranja, a potom – očekivano – uzajamno prebacivanje odgovornosti s jedne na drugu stranu.

Vučić se početkom ovog leta ponovo našao u poziciji u kojoj je bio nakon predsedničkih izbora 2017. Odnosno, u prilici da okrene novu stranicu. Spoljni pritisak je, sticajem okolnosti, nešto slabiji, opozicija u relativnom daunu, protesti usahnuli... Ali će, po svemu sudeći, i ova prilika za kakvu-takvu normalizaciju i društveni kompromis ostati neiskorišćena. I to je, očito, više stvar karaktera nego političke prinude i okolnosti.

Vlast (čitaj, Aleksandar Vučić) u ovom trenutku uživa aktivnu podršku oko trećine (ukupnog) biračkog tela, odnosno punoletnih građana s pravom glasa, dok opozicija (čitaj, oni koji su protiv Vučića) ima podršku nešto više od četvrtine. (Drugo je pak pitanje ko će od njih izaći na izbore, a ko razočaran ostati kod kuće – i tu je režim u znatnoj prednosti.)

Opasna je zabluda dobrog dela opozicionih aktivista da „SNS ne podržava niko” i da su procenti koje ta stranka dobija na izborima samo rezultat „manipulacije, straha i krađe”. Ali još je netačnije i po vlast potencijalno još opasnije uverenje koje se kao droga širi po režimskim redovima i medijima o tome kako se aktuelnoj vlasti (čitaj, Vučiću) protivi samo „šačica” zavedenih ili potkupljenih „izdajnika, lopova i tajkuna”.

„Mi – ili oni!” („Dobro ili zlo.”) SNS je na toj polarizaciji jahao i na njoj je – izuzmemo li određeno „namigivanje” prema spoljnim centrima moći da će biti „konstruktivni” i da neće previše zatezati oko Kosova – i došao na vlast. Ali kada si na vlasti, logično je da se teži stabilizaciji i normalizaciji političkih prilika. A Vučić kao da upravo to ne želi ili ne ume da stvori. Ili se možda plaši da bi u tom slučaju, ukoliko nestane te polarizacije i atmosfere vanrednog stanja, rejting počeo da mu se urušava?

Šta hoću da kažem? Vučić i SNS bi verovatno pobedili (samo sa znatno manjom razlikom i, možda, Ivicom Dačićem ponovo kao „jezičkom na vagi”) i na nekim relativno poštenim izborima. Ali, upornim ignorisanjem procedure, fer-pleja i činjenice da ih veliki broj građana ne podržava i ne podnosi, jednoga dana će doći u poziciju da neće moći da pobede čak ni na nepoštenim. Demokratske i apsolutističke vlasti se, pored ostalog, razlikuju i po tome što ove druge ne misle o „danu posle”, to jest o tome šta će biti onda kada jednom više ne budu na vlasti. A taj dan, pre ili kasnije, uvek dođe.

Osim ako se ne zoveš Milo.

Urednik sajta NSPM i narodni poslanik