Erdogan onomad u Sarajevu reče da „Turska ne može sebi da dopusti luksuz da se ne umeša u balkanske poslove”. Rusija najavljuje čvršći nastup u regionu. Kineski put svile prolazi istom trasom. Ako je sve to maligno, šta je sa benignim?

„Evropa i Sjedinjene Države su pokušale da konsoliduju zapadni Balkan, i to im nije pošlo za rukom. Do sada je propao svaki pokušaj da se dođe do velikog proboja kroz izmenu ustava BiH. Sada je jasno da ovaj pristup neće funkcionisati.”

Koautori citiranih redova Mark Vizner, Mladen Prelec i Kameron Manter nisu ni visoki politički funkcioneri niti akademske zvezde, ali jesu značajne diplomate i istraživači, sa iskustvom u regionu. Objavili su ih krajem maja u uglednom časopisu „Nacionalni interes”, koji prate oni koji odlučuju u SAD, kao što i redakcija prati puls administracije. Evo, utvrdili su da je politika Zapada u regionu bezuspešna, što nije ništa novo, iako to supersila i vazalna EU teško priznaju, a njihovi predstavnici na terenu tek kada im istekne mandat ili odu u penziju.

Novo, međutim, jeste što rešenje ne traže u povećanju pogrešne terapije. Za razliku od Servera, Petriča, Koena i sličnih, koji uvek traže dodavanje gasa u krivom pravcu, Vizner, Prelec i Manter smatraju da je neophodna promena pristupa. Najprije, kako objašnjavaju, zašto aktuelni pristup ne funkcioniše?

„Već dugi niz godina Evropa i Sjedinjene Države ohrabruju lokalne lidere da pažnju preusmere sa najtežih problema, koji su ih doveli u žustar međusobni sukob, na tehnički i apolitični rad na integracijama u Evropsku uniju (EU) i NATO. Postojala je nada da će na taj način neugodni sukobi omekšati i postati rešivi. Sada je postalo jasno da neće.”

U dve citirane rečenice sadržana je nelogična pretpostavka da bi ljudi mogli da zanemare svoje najteže političke probleme da bi se bavili apolitičnim tehnikalijama. Dakle, očekivalo se da tri naroda koji su tri i po godine ginuli za nezavisnost BiH ili za samostalnost RS i HB svoje žrtve stave u zagradu i bave se integracijom u jednu međunarodnu vojnu organizaciju kojom komanduju SAD i u jednu uniju država kojom diriguje Nemačka. Iste zemlje koje su kumovale razbijanju SFRJ (Genšer u Mastrihtu) i izbijanju građanskog rata u BiH (Cimerman u Sarajevu). Kao da su Srbi, Hrvati i Muslimani u BiH lobotomijom izgubili sećanje na svoju mrtvu braću i na svoje žive rane, te na to ko je spolja bacio šibicu u već politički pregrejanu Jugoslaviju i njenu minijaturu. Šta tek reći za stanje mozgova onih koji su se „nadali” da je takav pristup realan? Hteli su diktaturom protektorata ono što nije uspelo ni diktaturom proletarijata ni šestojanuarskom diktaturom? Stupidnost očekivanja da će narodima u BiH biti primarno ono što im je marginalno priznaju naknadno i sami autori:

„Prethodni pokušaji su omanuli ili zato što su stvarni problemi ignorisani, ili zbog toga što je pokušano da se suviše brzo postigne mnogo toga. Potreban je novi pristup, koji prepoznaje ozbiljnost problema i prihvata da će za njegovo rešavanje biti potrebno puno vremena, značajnih sredstava i kadrova. U BiH je reč o problemima državnog identiteta i opstanka, koji sežu daleko unazad pre minulog rata, favorizuju fundamentalna pitanja identiteta i duboko su emocionalni.”

Elem, dosadašnji pristup je bio neozbiljan: zanemarivani su stvarni problemi i pokušavalo se sve na brzinu. Međutim, to „na brzinu” traje već četvrt veka, a za novi ozbiljniji pristup „biće potrebno još mnogo vremena”. Ako su SAD i EU za rešenje problema imena makedonske države potrošili 30 godina, za KiM (Srbiju) i Srpsku (BiH), biće im potrebno bar tri puta više. Problem će se preliti i u 22. vek, i to pod optimističkom pretpostavkom da će protektorat napokon prestati da „ignoriše stvarne probleme”. Ali, bože moj, ako ne bude valjao ni taj novi pristup, biće i treći...

Njima se ne žuri jer posledice promašaja snose lokalni narodi, a eksperimenti su poučni čak i ako je rezultat negativan. Kako reče Vučić, Srbi i Albanci bi se bez njihove medijacije lakše dogovorili, a Dodik od njih grčevito brani ono što su se Srbi, Bošnjaci i Hrvati u Dejtonu dogovorili još 1995. Autorski trio je otkrio, dobro jutro Kolumbo, da politički inženjering pre/oblikovanja naroda i država ne pali. Šta li će tek otkriti kada se udube u istoriju, identitete, kolektivne emocije.

Utvrdiće da prošlost BiH nikada nije bila idilična multikulturna harmonija koja je prekidana spoljnim agresijama i okupacijama, nego istorija građanskih ratova prekidana intervalima mira. Toliko dugim koliko su Kalajevići, Kardeljići, Mikulići mogli da drže pod tepihom sve ono što je tri naroda delilo i sukobljavalo. Zlopamćenje, osvetoljubivost, mržnja, žudnja za dominacijom, jednako su prirodne osobine ljudskih grupa kao i pojedinaca. Više nego želja za istinom i pomirenjem, praštanjem i zaboravom.

Dakle, neuspeh se priznaje i pristup se menja. Dovoljno od Viznera, Preleca i Mantera. Ključno pitanje, međutim, ostaje iznad njihovog horizonta: s kojim pravom bi Vašington i Brisel imali monopol da se bave BiH, čak i da nisu vukli loše poteze. Možda bi drugi to bolje. Najzad, nisu li ipak narodi koji tu stolećima žive jedini nadležni da odluče šta će i kako će, sa sobom i međusobno. Pa i s kim će, uključiv i pravo na pogrešan izbor.

Profesor emeritus