Pronalazimo načine da pomognemo narodu

Upr­kos pri­ti­sci­ma na te­re­nu i po­ja­ča­nim po­li­cij­skim i in­spek­cij­skim kon­tro­la­ma, pro­na­la­zi­mo na­či­ne da osi­gu­ra­mo ko­li­ko-to­li­ko sta­bil­no snab­de­va­nje na­šeg na­ro­da na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, pre sve­ga na se­ve­ru, is­ti­če u raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku” di­rek­tor Kan­ce­la­ri­je za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju Mar­ko Đu­rić. 

„Ve­o­ma je va­žno to što su na­ši su­na­rod­ni­ci u po­kra­ji­ni po­ka­za­li za­di­vlju­juć ni­vo so­li­dar­no­sti i sprem­no­sti da se mir­nim i de­mo­krat­skim sred­stvi­ma bo­re za svo­ja osnov­na ljud­ska i eg­zi­sten­ci­jal­na pra­va. Bez to­ga bi i naš trud bio uza­lu­dan. Na­me­ra Pri­šti­ne pro­te­klih me­se­ci je bi­la da se za­stra­ši­va­njem i re­strik­ci­ja­ma slo­mi ot­por i otu­pi vo­lja Sr­ba na se­ve­ru Ko­so­va i Me­to­hi­je. Se­ver je op­se­siv­na me­ta Pri­šti­ne, je­dan ve­li­ki trn u oku. Ali uve­ren sam da Sr­be ne­će us­pe­ti da pot­či­ne i pod­jar­me, jer is­traj­nost ima­ju, a ima­ju i ne­u­pit­nu po­dr­šku Be­o­gra­da, dr­ža­ve Sr­bi­je, pa, ako ho­će­te, i či­ta­vog srp­skog na­ro­da”, ka­že Mar­ko Đu­rić.

Ka­ko Be­o­grad po­ma­že Sr­bi­ma u po­kra­ji­ni, upr­kos tr­go­vin­skoj blo­ka­di Pri­šti­ne?

Po­se­ti­te ne­ku od pro­dav­ni­ca u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, Zve­ča­nu, Le­po­sa­vi­ću... Ja­sno je da smo uvek ili go­to­vo uvek ko­rak is­pred njih i da smo sko­ro go­di­nu da­na, ko­li­ko tra­ju ne­pri­kri­ve­ni i po­ja­ča­ni pri­ti­sci na naš na­rod u po­kra­ji­ni, pro­na­la­zi­li efi­ka­sne od­go­vo­re. Ne že­lim da da­jem de­talj­na ob­ja­šnje­nja ka­ko to uspe­va­mo, ko­ja bi sa­mo po­slu­ži­la kao iz­go­vor za no­ve pri­ti­ske. Va­žno je da ima hle­ba, mle­ka, me­sa, bra­šna, ulja... Sve to ne bi bi­lo mo­gu­će bez čvr­stog po­li­tič­kog je­din­stva na­še dr­ža­ve i po­li­tič­kih pred­stav­ni­ka Sr­ba na KiM. 

I u je­ku te po­li­tič­ke i di­plo­mat­ske bor­be za op­sta­nak Sr­ba u po­kraj­ni, na­ša dr­ža­va je us­pe­la da iz­dvo­ji sred­stva za in­ve­sti­ci­o­ni ci­klus ka­kav ni­je vi­đen de­ce­ni­ja­ma, a ko­ji već re­zul­ti­ra sto­ti­na­ma pro­je­ka­ta, rad­nim me­sti­ma i so­ci­jal­nom si­gur­no­šću za naš na­rod. Pro­tiv ge­to­i­za­ci­je bo­ri­će­mo se in­du­stri­ja­li­za­ci­jom i eko­nom­skim na­pret­kom u srp­skim sre­di­na­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, i si­gu­ran sam da Al­ban­ci već sa­da sa za­vi­šću i no­stal­gi­jom gle­da­ju na to ka­ko se jed­na ozbilj­na dr­ža­va op­ho­di pre­ma svo­jim gra­đa­ni­ma i nji­ho­voj bu­duć­no­sti.

Na če­lu Kan­ce­la­ri­je za KiM na­la­zi­te se šest go­di­na. Ka­ko bi­ste oce­ni­li svoj rad i či­me ste za­do­volj­ni, a šta bi­ste sa­da ura­di­li dru­ga­či­je?

Bi­lo bi ne­u­me­sno da sam oce­nju­jem sop­stve­ni rad. Re­zul­ta­ti ra­da Kan­ce­la­ri­je za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju u tih šest go­di­na su eg­zakt­ni i mer­lji­vi su bro­jem sa­zi­da­nih ku­ća i sta­no­va (1.650 no­vih stam­be­nih je­di­ni­ca), po­de­lje­nih trak­to­ra, mo­to­kul­ti­va­to­ra i sad­ni­ca, ob­no­vlje­nih sve­ti­nja, iz­gra­đe­nih pu­te­va, ško­la, ob­da­ni­šta, am­bu­lan­ti i do­mo­va zdra­vlja, re­a­li­zo­va­nih kul­tur­nih i sport­skih ma­ni­fe­sta­ci­ja. Ka­da do­đe vre­me za tu vr­stu eva­lu­a­ci­je, ima­će­mo či­me da se po­hva­li­mo. Dru­ga ve­o­ma bit­na stvar: u ovu bor­bu uneo sam sr­ce i za­šao u sva­ki deo KiM, čak i ta­mo gde srp­ska no­ga ni­je kro­či­la u pret­hod­ne dve de­ce­ni­je. Do­ži­veo sam, i hva­la bo­gu, pre­ži­veo sve i sva­šta. Ste­kao sam is­ku­stvo ka­kvo ne bih ni na jed­nom dru­gom me­stu za či­tav je­dan rad­ni vek. U iz­ve­šta­ju o ra­du Kan­ce­la­ri­je za KiM, ko­ji je ne­dav­no po­de­ljen po­sla­ni­ci­ma u Na­rod­noj skup­šti­ni, mo­gli ste da vi­di­te ne­što o po­stig­nu­tim re­zul­ta­ti­ma. Opo­zi­ci­ja je pri­lič­no pre­zri­vo re­a­go­va­la na te fak­te, ali ka­ko dru­ga­či­je da re­a­gu­ju ka­da su iza njih i nji­ho­vih de­lo­va­nja na KiM osta­li sa­mo po­ra­zi i ni­šta opi­plji­vo. Da se is­pra­vim – osta­vi­li su nam ad­mi­ni­stra­tiv­ne pre­la­ze i de fak­to gra­ni­cu iz­me­đu Sr­ba i Sr­ba.

Pri­štin­ski me­di­ji spe­ku­li­šu da će kra­jem sep­tem­bra bi­ti van­red­ni par­la­men­tar­ni iz­bo­ri. Ka­kvu kam­pa­nju oče­ku­je­te? 

Ti iz­bo­ri će, ako ih bu­de, za po­sle­di­cu ima­ti pre­kom­po­zi­ci­ju al­ban­ske po­li­tič­ke sce­ne na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ali se u od­no­su al­ban­ske po­li­tič­ke eli­te pre­ma srp­skom na­ro­du ni­šta ne­će pro­me­ni­ti. Sve al­ban­ske par­ti­je ima­ju otvo­re­nu an­ti­srp­sku plat­for­mu i svi će to­kom kam­pa­nje upi­ra­ti pr­stom na Sr­be kao de­žur­ne kriv­ce za sve ne­u­spe­he ta­ko­zva­nog ko­sov­skog dr­ža­vo­tvor­nog pro­jek­ta. Či­ta­va ta lo­pov­ska po­li­tič­ka eli­ta će na­sto­ja­ti da svo­je gre­he sa­kri­je iza agre­siv­ne an­ti­srp­ske re­to­ri­ke, i bo­jim se da ula­zi­mo u je­dan ve­o­ma i po­li­tič­ki i bez­bed­no­sno ose­tljiv pe­ri­od. Srp­ski na­rod u tom pe­ri­o­du tre­ba da gle­da ka­ko da pre­ži­vi i da još jed­nom ar­ti­ku­li­še svo­je po­li­tič­ko i sva­ko dru­go je­din­stvo kroz po­dr­šku Srp­skoj li­sti.

Na Ko­so­vu je pred for­mi­ra­njem ko­a­li­ci­ja ma­lih srp­skih stra­na­ka, po­kre­ta i po­je­di­na­ca ko­ji ima­ju upo­ri­šte u ne­kim opo­zi­ci­o­nim sa­ve­zi­ma u Be­o­gra­du. Ko­li­ka je nji­ho­va re­al­na sna­ga?

Nji­ho­vu re­al­nu sna­gu mo­gli smo da vi­di­mo ka­da su pra­vi­li šet­nje u okvi­ru kam­pa­nje „Je­dan od pet mi­li­o­na”, ka­da u Gra­ča­ni­ci i Mi­tro­vi­ci ni­su mo­gli da oku­pe čak ni to­li­ko pri­sta­li­ca da dr­že tran­spa­rent. Pod­se­ćam, reč je o lju­di­ma ko­ji su po­ju­ri­li da ka­žu da će iza­ći na iz­bo­re i pre ne­go što je po­zna­to da li će iz­bo­ra bi­ti, a to su isti oni ko­ji se Be­o­gra­du ža­le na iz­bor­ne uslo­ve, dok na KiM to pi­ta­nje i ne po­sta­vlja­ju – valj­da su za­do­volj­ni funk­ci­o­ni­sa­njem ci­vil­nog i de­mo­krat­skog dru­štva ta­mo. Da ni­je tu­žno i tra­gič­no, bi­lo bi sme­šno. Da stvar bu­de go­ra, oni i ne kri­ju da na te iz­bo­re že­le da iza­đu, ne da bi opo­ni­ra­li an­ti­srp­skoj po­li­ti­ci i po­ru­ka­ma al­ban­skih stra­na­ka, već da bi okru­ni­li i ote­li ne­ki glas od Srp­ske li­ste.

Ima li do­sled­no­sti u nji­ho­vom ra­du?

Ima i ne­ka­kve do­sled­no­sti u de­lo­va­nju ta­ko­zva­nog Sa­ve­za za Sr­bi­ju, jer to je po­li­tič­ka gru­pa­ci­ja u pri­vat­nom vla­sni­štvu gru­pi­ce taj­ku­na, a i na KiM su se po­sta­ra­li da kao svo­je pred­stav­ni­ke pro­mo­vi­šu sre­bro­ljup­ce, sit­ne lo­po­ve i pre­va­ran­te ko­ji bi i sa­mi da po­sta­nu taj­ku­ni ka­da po­ra­stu. Isti­na je da je u de­mo­kra­ti­ji plu­ra­li­zam mi­šlje­nja po­želj­na stvar, ali Sr­bi na KiM se se­ća­ju vre­me­na ka­da je srp­ska po­li­tič­ka sce­na ta­mo funk­ci­o­ni­sa­la po prin­ci­pu sva­ka va­ška oba­ška, a je­di­ni plu­ra­li­zam ko­ji je iz to­ga pro­is­te­kao bio je plu­ra­li­zam lo­po­vlu­ka. Na­šem na­ro­du je ja­sno da je Srp­ska li­sta ga­ran­ci­ja sna­ge i po­li­tič­ke ne­sa­lo­mi­vo­sti Sr­ba na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji i uve­ren sam da iz­ne­na­đe­nja, ka­da je reč o ma­ni­fe­sta­ci­ji je­din­stva srp­skog na­ro­da u po­kra­ji­ni, ne­će bi­ti.

Ka­kva je bu­duć­nost na­stav­ka di­ja­lo­ga Be­o­gra­da i Pri­šti­ne?

Na va­še pi­ta­nje ću od­go­vo­ri­ti kon­tra­pi­ta­njem, istim onim ko­jim pred­sed­nik Vu­čić od­go­va­ra oni­ma ko­ji do­la­ze u Be­o­grad da bi ple­di­ra­li za na­sta­vak di­ja­lo­ga: a o če­mu da raz­go­va­ra­mo? Uko­li­ko to tre­ba da bu­de na­sta­vak eks­pert­skog di­ja­lo­ga, ka­ko da na­sta­vi­mo raz­go­vo­re u sve­tlu či­nje­ni­ce da Za­jed­ni­ca srp­skih op­šti­na još ne po­sto­ji, da sva­ko ma­lo upa­da­ju sa spe­ci­jal­nim po­li­cij­skim sna­ga­ma na se­ver Ko­so­va i Me­to­hi­je, da hap­se i za­stra­šu­ju ne­vi­ne Sr­be, da ne pri­zna­ju srp­ske pa­so­še, da za­bra­nju­ju po­se­te na­šim zva­nič­ni­ci­ma... Ako to tre­ba da bu­de di­ja­log o ne­kom sve­o­bu­hvat­nom re­še­nju, o če­mu da raz­go­va­ra­mo ka­da su sve ide­je ko­je su do­šle s na­še stra­ne od­ba­če­ne i ka­da je kom­pro­mis po­stao za­bo­ra­vlje­na i go­to­vo pre­zre­na reč.

Da li oče­ku­je­te da će te­ro­ri­sti iz ta­ko­zva­ne OVK od­go­va­ra­ti pred Spe­ci­jal­nim su­dom u Ha­gu?

Ne­mam ni­ka­kva oče­ki­va­nja od tog su­da, i on se vi­še pu­ta po­sta­rao da oprav­da mo­ju skep­su. Još jed­nom na­gla­ša­vam da ni­je reč o me­đu­na­rod­nom su­du, već o su­du sa­mo­pro­gla­še­nog Ko­so­va ko­ji je iz ko­zme­tič­kih raz­lo­ga te­ri­to­ri­jal­no iz­me­šten u Hag. Da­kle, ov­de se čak ne po­sta­vlja ni pi­ta­nje po­ve­re­nja u me­đu­na­rod­no pra­vo­su­đe, a ne­mam ga mno­go. Ne mi­slim da su oni ko­ji su či­ni­li zlo­či­ne na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, kao ni nji­ho­vi po­li­tič­ki spon­zo­ri, sprem­ni da na bi­lo ko­ji na­čin su­de sa­mi se­bi. Prav­da je spo­ra, ali do­sti­žna, jer rat­ni zlo­či­ni ne za­sta­re­va­ju i kad-tad će sva nji­ho­va zlo­de­la do­ći na na­pla­tu. 

Da li će Be­o­grad re­a­go­va­ti uko­li­ko Pri­šti­na po­ša­lje ta­ko­zva­nu voj­sku na se­ver po­kra­ji­ne?

Mi­slim da je pred­sed­nik Sr­bi­je, ko­ji je i vr­hov­ni ko­man­dant na­ših oru­ža­nih sna­ga, bio sa­svim pre­ci­zan i ja­san. Sr­bi­ja ne­će do­zvo­li­ti ubi­ja­nje i pro­te­ri­va­nje Sr­ba na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. No­vih „Olu­ja” i po­gro­ma po­put onog u mar­tu 2004. go­di­ne ne­će bi­ti. Sr­bi­ji kao dr­ža­vi, ko­ja se ubr­za­no in­du­stri­ja­li­zu­je i be­le­ži re­kord­ne re­zul­ta­te u eko­nom­skom raz­vo­ju i pri­vla­če­nju in­ve­sti­ci­ja, de­sta­bi­li­za­ci­ja ni­je u in­te­re­su, ali bez­bed­nost na­šeg na­ro­da na KiM je­ste in­te­res iz­nad svih dru­gih. Na­ći će­mo na­či­ne da za­šti­ti­mo naš na­rod ako to bu­de po­treb­no.

Da li ima no­vih in­for­ma­ci­ja oko ubi­ca Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća?

Klup­ko zlo­či­na se po­la­ko od­mo­ta­va. Ve­ro­vat­no na­ša dr­ža­va ne­će u do­gled­no vre­me do­bi­ti od­go­vo­re iz Pri­šti­ne na pi­ta­nja ko­ja je pred­sed­nik Vu­čić ne­dav­no jav­no po­sta­vio, ali ja­sno je da, na­kon do sa­da utvr­đe­nih i iz­ne­tih in­for­ma­ci­ja, ni­ko ozbi­ljan vi­še ne mo­že da po­sred­no ili ne­po­sred­no op­tu­žu­je Sr­bi­ju za smrt Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća. To, me­đu­tim, ne spre­ča­va deo neo­d­go­vor­ne opo­zi­ci­je ov­de u Be­o­gra­du da i da­lje na­sto­ji da na je­dan blju­tav i pre­zi­ra do­sto­jan na­čin pro­fi­ti­ra na smr­ti Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća, a naj­od­vrat­ni­je je to što se za po­što­va­o­ce nje­go­vog li­ka i de­la da­nas iz­da­ju oni ko­ji su ga otvo­re­no mr­ze­li. Dr­ža­va Sr­bi­ja, pa i ja, uči­ni­li smo sve da Oli­ve­ru i nje­go­voj po­ro­di­ci po­mog­ne­mo on­da ka­da mu je bi­lo naj­po­treb­ni­je, ka­da su ga okle­ve­ta­nog dr­ža­li u ka­za­ma­tu u sklo­pu jed­ne bru­tal­ne de­mon­stra­ci­je si­le i sa­mo­vo­lje. Ni­su ga ta­da za zdra­vlje pi­ta­li ni Je­re­mić, ni Đi­las, ni Ra­da Traj­ko­vić. Ni da­nas oni ne­ma­ju is­kre­nu že­lju da se ot­kri­ju ubi­ce, ali že­lje da na sva­ki na­čin na­pa­ko­ste svo­joj dr­ža­vi im ne manj­ka.