Imao sam ideju da sa par lepih reči pohvalim južnobanatsko pitomo mesto Kovačicu i da dam predlog Beograđanima da je posete (od Beograda je udaljeno ne više od pedesetak kilometara), ali me misli vuku na drugu stranu.
Pre neki dan sam na ulasku u Crepaju (selo pre Kovačice iz pravca Pančeva na putu M42), naišao na nestvarnu scenu.
Vozeći se kolima, ugledao sam iz ravnice vozilo koje se naglo zaustavlja. Iz banatske ravnice put nam se ukršta sa prugom. Mašinovođa rukom kroz prozor lokomotive maše da usporimo pre pruge. Voz vuče preko trideset vagona. Na putu postoji znak „stop”, ali postoji i rampa sa svetlosnom signalizacijom. Zastrašujući prizor podignute rampe i voza koji lagano prolazi ispred kolone vozila.
Na internetu sam video par snimaka i tekstova sličnih ovome koji sam ja načinio, što znači da su se ovakve situacije, nažalost, događale i pre (a sumnjam da su svakodnevne). Utiske o naivnoj umetnosti, ugostiteljstvu i gostoprimstvu u Slovaka potisnula je u meni želja i nada da će možda par rečenica probuditi savest i svest nadležnih, a da pri tome ne ulazim u to ko je nadležan, i da ih pozovem i prozovem da spreče ovakve situacije na pružnim prelazima.
Mislim da se ovakvim stvarima treba pridavati veća pažnja kao vest nekog posmatrača koji ukazuje na problem koji je rešiv nego da čekamo neku tragediju o kojoj bi se društvo oglasilo tražeći krivca. Nadležni, prepoznajte se i reagujte.
Marko Mladenović, dipl. inž. maš.,
Beograd
